Kako je duga izgubila boju

Bilo je to sasvim obično jutro. Probudila se pokrivena gustom maglom koja, očigledno, još nije imala namere da se povlači. Opomenula je nekoliko puta, ali bi se magla svaki put samo teško protegla po njoj i nastavila da drema. Još jednom je duga pokušala da probudi usnulu maglu.

-Hajde, pomeri se. Vidiš li da je vreme. Čekaju me. Zašto ne ideš?

-Vama dugama je baš lako, zar ne? Sačekate svoju priliku i eto vas pod oblacima. Dive vam se i viste srećne. A znaš li ti, dugo moja, da bez mene ne bi imala svoje boje? Znaš li da se ovako teška ne prospem po zemlji i kapima ne nateram sunce da se slomi predamnom i obasja tvoje obraze, nikada ne bi bila tako lepa? Tebi je lako da se šepuriš po nebu kada je pozornica već spremna. Samo ušetaš i pokloniš se publici. A ja uradim sve ostalo.

-Dobro, ne ljuti se. U pravusi. Evo, lepo te molim da se podigneš i zaplešeš sa vetrom.

-Tako je već bolje. Idem.

Tekšto je drama počela da se odigrava na nebu i svojom pojavom da mami ljudske poglede, duga vrisnu!!!

-Aaaaaaaaa, šta je ovo?? Nešto nije u redu samnom! Ja sam bolesna!!!

Prenuše se oblaci od tog vriska, a tek što su se podigli sa zemlje i počeli da bacaju težak teret sa svojih leđa na zemlju koja ih je jedina bila žedna. Steže im se stomak I kiša, na trenutak, prestade da pada. Sunce se, takođe, uplaši i priđe malo bliže dugi da vidi o čemu se radi.

-Šta se desilo dugo, zašto vičeš?

-Ovo je nemoguće, ja ne znam šta se desilo. Kada sam zadnji put bila ovde, sve su bile tu.Sada je nema. Nema je!!!

-Koga nema, zaboga? Govori. – umešaše se i oblaci u ovu besmislenu raspravu. Jedino je još vetar, ne obazirući se na smešan događaj, plesao svoju priču.

-Nema mi boje. Nestala je. Vidite, ovde stoji, a sada je nema, prazno je, providno, ružno! Plave boje mi nema!

Pogledaše se sunce i oblaci, pa se počeše čuditi i oni. Zaista je bilo nemoguće. Kako duga može da izgubi svoju boju. To se još nije desilo. Optuži sunce oblake:

-Vi ste krivi. Previše ste crni. Mora da zbog toga plava boja ne želi da izađe. Možda se boji, ili se samo inati. Ko će znati…

Oblaci se počeše braniti:

-Pa to je stvarno nemoguće, šta to pričaš sunce, pa kakvi ćemo biti nego sivi i tamni, ne može kiša iz nas ako smo beli. Možda si ti u pitanju, sijaš previše jako, pa se plava boja plaši da će da izbledi. Zato neće napolje. Zar ne vidiš da sada mi igramo ovaj komad na pozornici, ti bi trebalo da se skloniš.

-Ja da se sklonim? Ha, to je glupo, kako će se onda duga prosuti po nebu, ako nema mene? – branilo se sunce.

Dok su se sunce i oblaci raspravljali, duga je plakala, a vetar je i dalje duvao. Nakon nekog vremena, težina okeana u oblacima ne izdrža, te se prosu po zemlji, a sunce se na mesečev poziv preseli na drugu stranu planete. Duga se tužna vrati iza planine i nikada više ne zaspa. Druge su se duge penjale i silazile sa neba, ali ova više nikada. Bilo je sramota, jer nema plavu boju. I dalje postoji negde, u najskrivenijem mestu na svetu. Postoji tek da bi postojala. Tako okrnjena nije nikada više poverovala da je lepa. I nikada je nikoviše ne vide.

-Baš ti je bezveze priča. Nisi objasnio gde joj je boja. Kakva je to priča uopšte? Bez kraja… – reče Vera Branku.

-Ti valjda moraš znati kraj. Ti si kradljivice ukrala dugi boju i stavila je u svoje oči. A kraj? Pa to ćemo tek ispričati. Zajedno.