Kamenčići (peti deo)

-Gosp... ovaj, hoću reci Nikose, da li ste dobro? - usplahireno je uzviknula, mekim, pamucnim glasom. Boja tona tih melodicnih vokala i suglasnika ga je istovremeno opijala, uspavljivala i razbuđivala. Prošla je čitava večnost od kada je poslednji put ovako bio nošen zvukom.

-Sve je u najboljem redu.- izustio je jedva čujno i tog trenutka je počeo da se smeje. Glasno i neobuzdano. Pa sve više… Smeh mu je je bio toliko zarazan da mu se pridružila i ona. Prvo snebljivo, zatim sve glasnije, jednostavno - nije bilo pomoci.

Tornado, oluja, opšti haos, nestanak struje, vode ...zatim njegovo stropoštavanje pred njenim nogama, uistinu, nikad bolje! Ispred očiju su mu se “listale” slike, dok su se oboje slatko kikotali, kao deca. Nikos je, inače, obožavao da se šali ali nepoznata gospa to nije znala. Smisao za humor, zajedno sa lepim rečima pretopljenim u zlato poezije, su predstavljali njegove fetiše. Doduše i sveže ulovljene sardine, bačene na roštilj i zalivene gutljajima rujnog Farosa, pa toplina čvrstog zagrljaja… Tja...sardine je kol'ko juče mezio, čitao je noćas, a iskren i topao zagrljaj... E, to već ne pamti! Bio je pobornik jednostavnih ali zgusnutih čulnih doživljaja. Pre svega - iskrenih. To ga je u očima sugrađana i ne samo njih, činilo osobenjakom. Životni brodolomnici prvo u more pobacaju amfore, napunjene istinom, u nadi da će se spasiti – često mu je padalo na um. Da, da ... Uprkos olujnim vetrovima, bujicama, gromovima, … jedina istinska apokalipsa je življenje bez ljubavi. Ovu istinu je, poput amfore, namerno pustio da padne u dubine varljivog zaborava. “Sveću nabaviš - kad nema svetla. Po vodu odeš na izvor... Gde ljubav da nabaviš?” U neko doba se, brišući suze od neobuzdanog izliva skoro histeričnog smeha, napokon setio da je upita za ime. Odgovor ga je potpuno prenerazio, presekavši cerekanje u trenu:

-Ja, znate…ovaj, imam to neko neobično ime… - promuca, dok su joj se uši crvenele i punile krvlju. Bila je od onih žena, koje nalikuju porcelanskim lutkama. Tanke i providne kože, koja je izdajnički očitavala skoro sva psiho-fizička stanja, u kojima se njena vlasnica zaticala.

-Zovem se Moshula. Nije uobičajeno ime, znam...svi se začude kad ga prvi put čuju ... - ljupko se pravdala.

-Moji roditelji su bili neka vrsta hipi nomada, u svoje vreme apsolutno očarani Grčkom. Na Skijatosu sam i začeta! Zbog njih sam, znate, i upisala grčki. Obilazili su tu predivnu zemlju i njeno ostrvlje, vozeći se u prastarom spačeku. Mnogo su voleli i Papadijamantisa…

-Aleksandrosa! - promucao je... - Kako ne bih znao! Divan pesnik, pisac, ponos Skijatosa. Znam napamet citavu poemu! -San na talasu - zaneseno je izdeklamovao ime omiljenog štiva. I počeo da recituje:   

-Njena pojava je bila pravi užitak za čula, bila je kao san, čudo! Ona je magičan brod koji plovi, brod snova! Ta prelepa junakinja - Moshula, žena - snoviđenje... To ste, u stvari, vi! – izgovorio je u jednom dahu. Od siline te spoznaje, ponovo mu se zaljuljalo pred očima. Moshula mu je odlučno prišla i onako sitna, obujmila ga je oko pasa. Taj prisan pokret je, ujedno, postao zastrašujući. I toliko primamljiv, u lepoti svoje jednostavnosti. Spustio je užarene dlanove na obla ramena i jednako prirodno, priljubio usne o njene. Lelujavo je tonuo u bunilo, okružen mirisom peperminta i nečeg tako lepog, ukusnog, još uvek nedefinisanog. Ali istinitog.

Eva mu je došla u san. Nasmešena i setna. Posmatrajuci ga netremice, nežno ga je gađala...kamenčićima?! Odbijali su se o njegovu butinu, mišicu, list... Bilo je očigledno da ne želi da ga povredi. Scena je izgledala prilično glupo i sve vreme sve pitao što se dešava.

-Zašto me gađaš, pobogu?  – polu-ljutito, polu-kroz smeh je upitao. Široko se osmehnula, dok joj se niz levi obraz slivala jedna, jedina suza.

-Eh, Niki - imala je običaj tako da mu tepa... - Da te probudim, srećo, uskoro stižeš!  

-Gde Eva, gde stižem?- sad je već preklinjao. Nejasnoća cele te situacije je počela da ga prestravljuje. Trgao se iz sna, poklopljen bujicom crnih kovrdža. Dok je još bunovno levitirao u sopstvenom bestežinskom prostoru, pogled mu pade na masnice i modrice svud po telu.

Kamenčići? Pad? Strast? Pogled mu pade na usnulu Moshulu - Istina?

Srce je izuvalo cipele i uredno ih slagalo na prag voljenog doma.

U mislima su mu lenje i zadovoljne, plovile reči velikog Kavafija:

“Ona ti je dala

Divno putovanje.

Bez nje ne bi

Ni krenuo na put

No ništa ti više

Ona nema dati.

A ako je siromašnom nađeš

Znaj - prevarila te nije.

Mudar, kakvim si postao

I sa tolikim iskustvima

Shvatićeš već šta Itake znače.”

Kraj