Kandže lakih snova

„Mala, izgledaš k’o bog, biće nešto od tebe“, rekao je čovek koji je sedeo na mestu predsednika komisije. Markantan, lep, u skupom odelu, ulivao je poverenje. Ostali članovi su se smeškali, klimali glavom i ohrabrivali devojke koje su došle da bi ostvarile svoj san, što je značilo beg  iz osrednjosti, nemaštine, malih mesta... Prilika koja ne pita za cenu!

Zadrhtala je, što od reči, što od njegovog pogleda, pokušavajući da kontroliše ionako nesiguran hod na štiklama, u cipelama većim bar za pola broja, pozajmljenim za audiciju. Na izlazu se saplela, ali je uspela da ostane na nogama.

Pod prigušenom svetlošću lampe u iznajmljenoj sobi, snovi o osvajanju sveta i slavi su širili krila, golicajući joj maštu, toliko da nije htela da ih prekida čak ni da bi otišla da skine šminku. Bio je ovo dan kad je mogla da pusti sebi na volju, jer, ako on kaže da će biti nešto od nje, to je zasigurno tako. Osećala je miris skupih stvari, otmenih mesta; miris izobilja hrane, novca, luksuza…

Misli su prekinute kucanjem na vrata, ispred kojih je stajala devojka koja je ušla bez poziva, osmotrila sobu i sela na krevet. Onda je gledala nju, od glave do pete.

“Aha… Lepa si, znaš, ali…ne zanosi se. Izgledaš jeftino, tako će i ostati. Šarmirao te je?” govorila je gošća zajedljivo.

“Ko ste Vi i kako ste me našli?”

“Hm… Surov je ovo svet mala, za takve kao što si ti. Vrati se u selo koje nikad neće otići iz tebe. A ja mu znam svaki pokret, svaku misao… Ne zanosi se, rekla sam ti, jeftina si kako god  okreneš”.

“Danice, đubre narkomansko, šta tražiš tu?” U sobu je uleteo on,  grubo zgrabio devojku za kosu i na silu je izgurao napolje.

“Danica nije imala meru”, govorio je na jednoj od večera na koje su izašli. “Ali ti si drugačija. Pametna si, mlađa, lepša”.

Godila joj je slatkorečivost koja je potkrepljivala osećaj da je posebna i hrabrost da pređe crtu. Samo malo, znaće kad treba stati… On će joj reći. On je poštuje. On  zna kako treba.

Jutros, dok zuri u prazno, naslonjena na zid, u Daničinom ponašanju one večeri, prepoznaje sebe. Narkomanka, prostitutka, spletkaroš, podvodačica - sve osim uspešne manekenke koja je u javnosti promovisala životne vrednosti. On, čovek kome je na dlanu dala sebe do srži, prodao je tajno napravljen snimak, koji ju je doveo do istrage, suđenja i izdržavanja dela kazne u psihijatrijskoj ustanovi. Prijatelja nije bilo. On kakvim ga je zamišljala, nije postojao. Da li je išta bilo istinito, sem laži kojima se obavila, želeći da ih pretvori u istinu tako što im je navlačila maske napravljene od izgovora, opravdanja, nadanja i ovog stanja u kome oseća hladnoću, dok sa nje lije znoj?

Slaba je, a ima svega korak do nepovrata koji joj se tako umilno smeška, baš kao on. Vidi ga, oseća da je tu negde, pruža mu ruke, ali ne! Ne! Ne, izdržaće!!!

Baca se na pod, valja se, telo se grči, grebe noktima, histerično vičući ne!

“Pusti”, govori žena u belom. “Muka mi je više od njih.”

“Čekaj, čekaj”, čuje se drugi glas. “Da li je to ona manekenka što smo gledali snimak? Bože, ne liči na sebe bez šminke.”

“Dosta, kolega!”, opet isti ženski glas. “Zašto se tako smeškate, a? Videli ste deo snimka, pornografija, a ostalo? Pitate li se ko su uzori našoj deci? Kuju ih u zvezde, na kraju završe kod nas!”

Ogromna, svetleća lopta se raspala pred njenim očima. U samom jezgru, istog oblika lopte, ali daleko manje, bila je Danica, koju nije mogla da čuje, ali je jasno čitala sa njenih usana: “Ne zanosi se, jeftina si kako god okreneš”.