Klupa

Svedok je ćutao. Sedeo sam na njemu. Ni jednu istinu nisam uspeo iskamčiti. Onako drvena i okrutna čuvala je dosta toga. Ispisana i iskasapljena od čoveka možda je i plakala. Nisam je čuo. Mogao sam je i slomiti ne bi pisnula. Nije razumela moju radoznalost. Nije joj bila jasna ta gramziva ljudska potreba za razotkrivanjem. Hoce li te to oplemeniti? Hoćeš li postati bolji? Kao da mi je postavljala hiljadu pitanja, a od odgovora ni glasa. A znala je dosta.

Bila je tu kada sam kao klinac skupljao kamenčiće i slagao po njoj. Posle je brisao po nagovoru milog odraslog glasa da ne ostavljam nered iza sebe. Gledala je i pokušaje pomalo problematičnog tinejdžera kako pokušava da otvori pivo obijajući ga o njen naslon. Tada sam je možda najmanje poštovao. Sedeo sam gore sa nogama na njoj držeći gitaru u ruci. Nije se ljutila nikada. Nije, jer da jeste nikada mi ne bi dozvolila da nekoga poljubim baš na njoj. Krila je istinu o meni dok sam je onako zaljubljen pomalo lagao šta sve znam. Tek sada vidim koliko sam znao.

Jednom sam je i šutirao bespomoćno ostavljen od istog nekog što maločas ljubih. Trpela je bol. Nepomično stajala pod vrbom. Puštala da kvasim njeno drvo. Da. Puštala i mene. I kišu. Da joj se zajedno ispovedamo. Slušala je i jecaje strasti. Gledala pomahnitale žene koje sam dovodio. Bila je strpljiva. Jedino je ona bila sigurna da će sve jednom proći. 

Sedeo sam i listao nedeljnik. Golub pokupi mrvicu nečeg. Vrba se i dalje uvijala iznad sede glave. I dalje se neumorno udvarala. Pridržah se za prijateljicu i ustadoh. Vreme za lek. Treba ići. Negde u daljini se već nazirao odlazak. Nisam se plašio. Ono što sam jedino poželeo jeste da krene sa mnom. Da onako odvažna sedi pored onog mesta spremljenog za epitaf. I zauvek čuva tajnu...

Radisav Rade Aničić