Foto: 
jb.

Kod za spas

Crep se već unazad, mesecima odvaljivao i trulio. Sada je već i celo Sunce moglo da propadne kroz tavan. Lejla je virila i u unutrašnjost kuće kao i u spoljašnji svet kroz pukotinu isto tako. Danima nije izlazila, niti silazila.

Od kada je majka pala u postelju. Te noći kad su kroz krov propadale zvezde, njena majka, ležala je raširenih nogu, polugola i znojava. Lejla je skoro mogla da oseti slani ukus krvi na svojim i majčinim izgriženim i rasečenim usnama. I jedan tanani mlaz koji je tada sekao svoju putanju preko majčinog zamagljenog pogleda, uranjajući joj u rub oka, izmamio je suzicu na Lejlinom licu.

Ruke su majci bile zavezane za gvozdeni krevet prljavim maramama, noge skoro oduzete u grču nije mogla spustiti. Njeno telo do pre dan ili dva, jedro, sveže i lepo, postajalo je mrtvo truplo grešnice. Ceo prostor odisao je nekim lošim, gadljivim, oporim, ali jakim mirisom rakije i počelo je da se i njoj vrti u glavi. Postajalo je toplo i memljivo toliko da je, videla je, majka počela da se uspavljuje. Možda je gubila svest. Možda je gubila razum. Mozda je gubila život. Zato je ona morala ostati budna, mislila je Lejla.

Nije znala da li je devojčica ili dečak. Samo je znala za osećaj olakšanja kada je čula plač.

To je značilo da je beba živa, bez obzira na obilna krvarenja koja je njena majka imala proteklih nedelja. Proviđenje i samo čudo je učinilo tu bebu, toliko nekad željenu sestru ili brata, toliko snažnom da se ne uguši. A možda je bolje da se ugušila. Da su se obe ugušile. Da su se ugušile sve tri. Plač nije prestajao ni kada je majka utonula u obamrlost. Iz nesvesti, videlo se jedino je izvlačila ta hladna tečnost koja se razlivala ispod nje, hladna, mokra i lepljiva.

Majka je osećala hladnoću i polako se prizivila svesti do trenutka kada joj se snažna šaka stegnuta u pesnicu utisnula u lice. Sastavio joj je donju i gornju vilicu, pomislila je i klonula i ona bez nagoveštaja ikakve više svesti o tome da će ikada više biti dobro.

Grubo otrežnjenje u njenom malom telu kada se budi bes i inat usledilo je kada je čula tupi udarac majčine glave o šipku kreveta iz kojeg je zjapila buđ i fleke kao posekotine na njemu.

-Kurvo, ovo dete nije moje.-procedio je otac pijano, petljajući jezikom kao zavezanim.

-Nije, nije, sigurno da nije. Dobro si progledao rogonjo.- kevtala je za njim njegova majka podržavajuci ga luda još od logora. Svi su je ostavili osim njenog mezimca koji je njen logoraški broj istetovirao sebi na leđima. Lejla je mislila o tome kako joj je to izgledalo nekad kao neprikosnoveni znak pažnje deteta prema majci.

-Pusule joj uzmi, pusule, ništa kod sebe da nema.- vrištala je.

Majka se onesvestila i Lejla je brojala trideset nečijih koraka ispred kuće dok majka nije počela da dolazi svesti.

Zavirivala je sa tavana da vidi u šta to njena majka gleda. Znala je da to nije baš verovatno, ali mogla se zakleti da vidi ukrivljene, izbrazdane fleke na krivom plafonu. Marame, kojima je krvnički majka bila vezana za krevet, popuštale su, ali nije smela da pokuša da izvuče ruke. Niti je ona smela sići da joj pomogne. Držala ih je tako uzdignute iznad glave do vraškog bola. Lejla je znala da je boli jer je oponašala svoju majku svo vreme na tavanu. Suzice nisu više prestajale. Osećala je da su joj kapci otečeni, krmeljivi i kao pod opsadom neke lepljive rozikaste farbe. Širila ih je. Pokušavala da odvoji slepljene trepavice. Ponovo je čula plač. Nekako drugačije. Majka je izvlačila ruke iz marama, pokušavala da ustane, pa se zatim stropoštala na pod i odpuzala do prljave niše koja je odeljivala sobu od improvizovane kuhinje. Beba je bila gola. Mali, minijaturni dečak sa plavkastim pramenčićima. Gurao joj je preveliku flašicu sa mlekom u malena ustašca, kao najmanji pupoljak, a dva tanka mlaza krvi tekla su mu iz nosa niz jedva vidljivu malenu bradu. Usnica joj je bila rascepana, a kako nije prestajao da mu gura flašicu u ustašca, uskoro je bila skroz umrljana bledo ruzičastom krvlju. U kući je duvalo sa svih strana. Tiho se iskrala, užasnuta, napolje kroz napukli otvor na tavanu i odozgo videla kako se njena majka stropoštala polugola u grmlje.

Tetka Dara, komšinica, zadihano je spustila cegere i podbočila levom rukom krsta da se odmori. Zastala je na malom uzvišenju sa kojeg je imala jasan pregled naselja u kojem je živela.

Sve sami kućerci. Izgriženi truležom i buđi, zamotani u promaju koja je dobošarila po oknima i klimavim vratima. Imala je već skoro osamdeset i polako, bez mogućnosti izbora, predavala  se i po malo pokunjeno ostajala bez želja. Čula je neki čudan zvuk. Neobičan. Nije bio trk mačke, ni fijuk jakog vetra. Kao neki čudan, neartikulisani vapaj, ridanje ili krkljanje. Pomislila je na pacova. Ovde su bili debeli, dobro uhranjeni i domaći. Poput pravih kućnih ljubimaca. Taman je htela da dohvati ceger, kad je ponovo čula nesto. Ovog puta je bila sigurna. To je bilo stenjanje. Iz deponije smeća iza koje je širilo smrad i nadu da će im kad tad srušiti te jadne kućerke i da će dobiti nove, lepe stanove. Osetila je jezu u starim kostima, ali je radoznalost nadvladala monotoniju svakodnevnice. Pošla je ka smeću. Kako mu je prilazila, stenjanje se čulo sve jače. Kroz debela stakla svojih naočara ugledala je telo među kesama, konzervama. Telo se micalo. Dohvatila je jedan dugačak štapi počela da gura smeće ispred sebe, razbacuje ga levo i desno dok nije ugledala nago žensko telo prepuno modrica. Onda je ustuknula i prekrila svoja usta.

To je bila mlada žena, snaja gospođa Ladislave. Pogledala je u nebesa i počela da se krsti. Nije znala da li da krene napred ili natrag.

-Molim vas…pomozite…-

Kasnije, posle višečasovnog nakaradnog cirkusa, Lejla je mlatila nogama na klupi u centru za socijalni rad sa izgriženim zidovima i plafonom sličnom njihovom potopljenom dugotrajnim padavinama i čekala odluku o svojoj sudbini. Izašla je žena sa visokom punđom i povećim naočarima:

-Lejla, imamo lepu vest za tebe. Vratićemo te kući, čim se mama vrati iz bolnice.-

Devojčica je osetila grč u stomaku i skočila:

-Molim vas nemojte, ostavite me u tom...domu za malu decu.-

-Ali dete moje, nemoj se nervirati, mama i tata će se pomiriti. Ponovo će se voleti i sve će biti kao pre.- Zagrlila ju je ovlaš oko ramena. Lejla se istrgla iz tog lažnog zagrljaja.

-Znam, toga se i plašim.-

Komentari

Komentari