Kolekcija bitangi

− Treba mi posao, čoveče, posao! Koliko sam mesta obišao i još ništa. Ne znam šta da radim. Ovo je tako beznadežno.

− Imam jedan posao za tebe − reče prijatelj.

− Stvarno. Gde ?

− Ništa me ne pitaj, samo dođi u to i to vreme,  na to i to mesto, i videćeš.

− Ali nestrpljiv sam, daj mi neku informaciju.

− Strpi se do sutra. Posao se dobro plaća, najmanje hiljadu evra mesečno za početak, a kasnije i više.

− Hiljadu evra ! Nemoguće !

− Ma da, to je inostrana firma koja se bavi... uostalom videćeš− reče prijatelj.

Ulazak u firmu bio je čudesan. Već na vratima čuju se zvuci moderne muzike. Muškarci su bili obučeni u najsavremenija odela, a žene kao dvorske dame− prelepe i umiljate. Igra se i đuska. Muškarcima je uslov za ulazak bila kravata. Mi što konkurišemo za posao, pomalo smo iznenađeni. U kojoj firmi to ima, da radnici zajedno sa svojim pretpostavljenima igraju, skaču i plešu po stolu? Pet časova obuke, upoznavanje sa kompanijom i njenim načinom poslovanja. To je plan rada, zatim, kakvi su  naši zadaci, opis radnog mesta. Prvih pola sata obraća nam se govornik:

− Dobro došli u najbolju firmu na svetu !

Lupa, vika, opojni mirisi, svuda osmesi, delirijum.  Da ovo nije sekta, pomislih. Na bini pristojan gospodin, srednjih godina. Za početak ispriča nam par veoma smešnih viceva; veseo, razdragan, ubeđuje nas da još nismo svesni kakav nas posao čeka. Zarada je i do deset puta veća nego što je prosečna. Takvu ljubaznost i odnos prema budućim kolegama nisam u životu video.

− Ja predstavljam najbolju firmu koja će vam promeniti život− reče prijatan gospodin.

Niko od prisutnih nije postavljao pitanja, dok se taj sat nije završio. Nikako da shvatim o čemu se radi. Sumnja, koja je moje misli nosila na sasvim drugu obalu, oduzimala mi je koncentraciju i snagu. Nisam još uvek došao do informacije šta je zapravo naš zadatak, ali sve blešti i sjaji, miriše na snove. Na pauzi svi su ljubazni i nasmejani. Kafa, sokovi, razgovor.

 − Potpišite ovde − reče prijatna gospođa. −To je, znate, kao i u svakoj firmi, ugovor o čuvanju poslovne tajne.

Da, da, znam, rekoh, i bez razmišljanja potpisah taj sporazum. Zašto bih odavao poslovnu tajnu, pomislih, ali godinama potucajući se po raznim firmama i predstavništvima znao sam da je to procedura u svim ozbiljnim kompanijama. Te noći, uoči dolaska, nisam spavao od uzbuđenja. Kako mi je samo prijala kafa na pauzi. Siđosmo moj prijatelj i ja da zapalimo po jednu.

− Kako ti se čini ?− upita prijatelj.

− Odlično, ovo je odlično. Mogućnost takve zarade, ne mogu da verujem.

Psiholozi sa dugogodišnjim iskustvom lepe obračunske liste po stolu i posmatraju naša začuđena lica.

*

Došao je i taj trenutak. Na poslednjem času objasniće nam konačno šta je zapravo naš posao i kako ćemo moći da dođemo do te fantastične zarade. Nerazumljivim i pomalo administrativnim jezikom govorio je taj ozbiljan čovek srednjih godina i ništa mi više nije bilo jasno, osim da je stvar u tome da za prvih godinu dana toj kompaniji prodaješ dušu i tih godinu dana imaćeš  dobru zaradu. Uslov za dalje tvoje napredovanje je da uzimaš duše drugima, po mogućnosti: svojim prijateljima, rođacima, ljubavnicama, poznanicima, i da ih prodaješ kao ulog. U tom trenutku pomislih, zašto bi mene prijatelj doveo ovde samo da bi mi uzeli dušu. Prvi put sam ga pogledao u oči tog dana i sve mi je bilo jasno. Bilo mi ga je žao. U njegovim očima video sam bezdušje. Da bi povratio bar pola od svoje, on mora da dovede nekoga kome će ovi ovde uzeti dušu. To je uslov. Ali zašto prijatelje ? Zato što oni najviše veruju.

Ne, nisu to Gogoljeve mrtve duše, nema ovde nikakvog jebenog Čičikova, ovo su žive duše koje se uzimaju, ali ne prisilom, nego isključivo uz tvoju saglasnost. Zauzvrat, dobijaš posao u firmi, i tog trenutka, shvataš da je i tvoj zadatak i poslovna obaveza da dovedeš nekog prijatelja kako bi se spasao i povratio barem polovinu svoje duše. Uzeće je po istom principu po kojem su i tebi,  psihološki, osmehom, logikom, jer ljudsko biće je pohlepno. Slab je čovek na zemaljske čari i u tom trenutku izgubiće osećaj za realnost. Nikakvog nasilja, niti pretnje nema. Sve je pod kontrolom.

Kakav je čovek bez duše? On je zadrigao, bez zenica, čelo mu se povremeno znoji, ali je nasmejan, učtiv, frivolan i okupan. Čovek bez duše neprestano te grli i imponuje ti njegova ljubaznost. Zna on, da samo na taj način može da te ubedi da uđeš u ovaj posao.

Ovakvu zaradu nisam očekivao. Meni je bilo dovoljno samo da prehranim porodicu, ali čovek po prirodi pohlepan i nezasit, opijen novčanicama, prestaje da poseduje ljudske osobine. Kompanija nema nikakvu proizvodnju, nabavku, logistiku, ali ima prodaju. Prodaju tuđih duša. To se kosi sa svim principima ekonomije.

Nisam prihvatio posao, gadilo mi se.

Posle nekoliko godina sreo sam svog prijatelja kada sam kao fizički radnik istovarao ugalj u podrumu jedne kuće. Na vratima se pojavi on. Prepoznao me je.

− Eto, vidiš gde si ti, a gde sam ja− reče mi. −Ova kuća što vidiš je druga koju sam napravio, a pogledaj novi auto što sam kupio.

Ivan Novčić