Kolevka

-Hajdemo odavde, ne sviđa mi se ni zemlja ni vazduh, ni boje ni zvukovi, ne sviđam se sama sebi. Zar je toliko nemoguće? Zašto bar ne probamo?

Milovala ga je dugim rukama po rasutoj kosi. Vetar je mrsio njegove sa vlasima njene duge kose, boje pečenih kestenova. Ispravljali su jedan drugome nabore na koži i skidali naprsle delove kako bi izbila mlada i glatka površina duž čitavog tela. Oboje su voleli vetrove i kišu, oboje su istovremeno rasli i cvetali. Zajedno spavali i zajedno se budili. S jeseni bi mahali odlazećim pticama i čvrsto obećavali da će im čuvati domove dok se ne vrate, a s proleća nestrpljivo čekali prijatelje da pojave na horizontu. Pa ipak...

-Zar ne želiš da znaš gde odu oblaci kada se isplaču i stresu sa sebe tegove okeana? Zamišljaš li ikada kako izgleda duga sa druge strane? Da li je isto šarena ili možda tamo ima nekih drugih boja, novih, nikada viđenih? Zar stvarno nikada nisi poželeo da putuješ sa pticama? Jedini moj, reci mi.

-Zar si ti zaboravila gde ti je korenje? Kako misliš da odeš? Da počupaš delove sebe koji te za ovu zemlju vežu, da napustiš očeve i majke što su se u ovoj zemlji za večnost nastanili? Još se nikada niko nije usudio protiv sopstvenog tela da se bori, a ti bi, zbog nečega što i ne znaš da postoji, ostavila sve svoje predke. Misliš li ti, zaista, da postoji mesto gde se lepše spava od majčinog krila, od očevog skuta, od izabranih ruku voljenog bića? Ja u to ne verujem. Jedina moja, jednostavno ne verujem.

-Ali, zar ne vidiš da nam se bliži kraj. Već su na dve visine od nas. Nestaćemo u jednoj noći i ostaće od nas samo lepo oblikovani delovi koje će nekom da posluže na kratko, a onda ćemo, negde zaboravljeni, lagano nestajati godinama. Ni živi. Ni zajedno.

-Mlade smo već posadili ovde. Oni će ostati da žive za nas. Ne boj se. Ako i trebamo nestati, nestaćemo makar zajedno, naslanjajući se jedan na drugoga.

Već sledeće noći drvoseče posekoše dva naizgled zagrljena stabla. Oklevali su kratko, prizor je bio gotovo čudo prirode. Ipak, posao je bio posao.

Pored dve ručno napravljene kolevke, muškarac i žena, zagrljeni, razgovarali su...

-Hajdemo odavde, ne sviđa mi se ni zemlja ni vazduh, ni boje ni zvukovi, ne sviđam se sama sebi. Zar je toliko nemoguće? Zašto bar ne probamo?Zar ne želiš da znaš gde odu oblaci kada se isplaču i stresu sa sebe tegove okeana? Zamišljaš li ikada kako izgleda duga sa druge strane?Jedini moj, reci mi.

-Zar si ti zaboravila gde ti je korenje? Kako misliš da odeš? Da počupaš delove sebe koji te za ovu zemlju vežu, da napustiš očeve i majke što su se u ovoj zemlji za večnost nastanili? Još se nikada niko nije usudio protiv sopstvenog tela da se bori, a ti bi, zbog nečega što i ne znaš da postoji, ostavila sve svoje predake. Misliš li ti, zaista, da postoji mesto gde se lepše spava od majčinog krila, od očevog skuta, od izabranih ruku voljenog bića? Ja u to ne verujem. Jedina moja, jednostavno ne verujem.

-Ali zar ne vidiš da nam se bliži kraj. Vojnici su na dva sela odavde. Mi ne pripadamo ni jednoj ni drugoj strani, zapravo, naša deca će biti mrska i jednima i drugima. U svakom od njih ima po pola tuđe krvi.

Jedna kolevka je zaškripala...

-Ne razbijajte glavu nevažnim pitanjima. Gde god bili, bićete zajedno. Nije vam korenje zapleteno sa zemljom, već jedno sa drugim. To ni zemlja ne može razdvojiti. Verujte mi na reč.

Pogledaše se majka i otac, čovek i žena, srce i duša i suznih očiju se samo zagrliše jače.

Još te su noći vojnici upali u selo. Ujutru zatekoše četiri tela, dva velika i dva mala, kako se smeju dok beživotno leže na starim daskama pored ognjišta.

Kolevka je bila u pravu. Zajedno su.