Kosač (IV deo)

Zvonio je otprilike svima, preskačući nasumično dugmiće, znajući adresu i prezime, ali nije imao strpljenja da broji, s obzirom da nije bilo ispisanih prezimena na pločicama ispod svakog dugmeta interfona. Ljudi su počeli, verovatno istim redosledom, da otvaraju vrata, iako je tek po neko pitao „Ko je?“

Nije imao plan. Spremao se da jednostavno zakuca na vrata, uđe unutra i otpeva monolog koji mu se vrteo po glavi, bez nekog reda i uvoda, drame ili zaključka. Hitrim je koracima potrčao uz stepenice i, mada se negde oko drugog sprata na trenutak zapitao zašto on sve ovo radi, nastavio je nešto sporije da se penje.

Osećaj koji je te noći Jovan u njemu probudio bio mu je stran, zapravo bilo koji osećaj mu je bio nepoznat, ali ta silna unutrašnja potreba da ispravi ono što je očigledno pogrešno učinjeno tom mladom stvorenju, fascinirala ga je kao što ga je i uplašila istovremeno. Na trenutak je nekim delom svoga bića znao zašto oseća dve potpuno suprotne stvari istovremeno i činilo mu sa savršeno logičnim, ali je već sledeći minut doneo blaženo otkrovenje, rešenje dileme, ne potpuno, ali bar trenutno, kako su ljudi sposobni i da vole i da mrze jednu istu stvar ili osobu. Još je nestvarniji bio nagon da se zarad naklonosti prema nekome učini i moguće i nemoguće, da se pređu granice, da se deluje, da se ispravlja iskrivljeno. Da li je to ljubav? Mora da jeste. Spektakularno, o njoj se čak i ne razmišlja i ne znaš da postoji, a ona već odavno okreće vreme u čoveku, pa tek kada izbije iznad površine i oseti se na koži, tek je onda dokučiš, i više ništa ne možeš promeniti. Shvatiš da je odavno u tebi i da je nemoguće kontrolisati je. Tek na stepenicama je razmišljao o tome zašto je krenuo da razgovara sa Jovanovim roditeljima.

Neki korak do petog sprata ugledao je maleno sklupčano stvorenje kako sedi na stepenicama i bezvoljno se pomera u stranu kako bi mogao da prođe. Zastao je. Neuredna čupava glavica podigla se na trenutak, videvši da je stranac usporio korak, i u mraku hladnih pločica zasijaše najcrnje oči koje je video. Zapravo, jeste ih video, samo još u ogledalu svog kupatila.

- Ti si nov ovde, ispod nas je l’ da?

- Ovaj, da, jesam, otkud znaš? Zašto li je to rekao, pitao se.

- Ja znam sve. A tebe nisam do sada viđao. Čika Mile je juče dao stan na izdavanje, nikako da nađe stalne stanare, svi ostanu malo, pa zbog buke odu. I ti ćeš da odeš, je l’ da?

Bilo je to pitanje na koje je poželeo da urlikne. Želeo je da mu kaže da neće otići, da je zbog njega i došao, da ga zagrli, da ga pomazi, i okupa, i nahrani, i kupi nešto, bilo šta, i … Da li je ovo on eksplodirao iznutra? Činilo mu se da jeste, a stajao je i dalje ispred malog Jovana. Toliko mnogo misli u trenutku ga zablokiraše.

- Neću.

Samo to je izustio.

- Hoćeš.

Vratio se sebi.

- A ti stvarno baš sve znaš?

- Čuješ li tišinu? To je znak da idem kući. Vidimo se.

Narednih par meseci bilo je najlepše vreme njegovog boravka na zemlji. Lepši i od Jasne, i od kazne, i od njegovog Jovana, ali o tome kasnije.

Da, iznajmio je stan od čika Mileta, odmah ispod svog novog starog prijatelja. Najmanje što je učinio bilo je to što Jovan više nije sedeo na stepenicama, već kod njega na najudobnijoj fotelji na čitavom svetu. Naravno da je ličila na fotelju velikog Jovana. Počeo je, kroz njihovo druženje da uviđa da su se neki segmenti njegove posete i kasnije ponavljali, kao da je bilo logično da će doći ovde, mada on sam to nije znao.

Već tog prvog dana kada su se upoznali, on i njegov mali prijatelj popili su svoj prvi u nizu kakao. Tada je i odlučio da bi razgovor sa njegovim roditeljima, bilo kakve vrste, bio besmislen. Jak i oštar bol u grudima uverio ga je u to da je najbolje ne sresti se sa njima uopšte. To je otkrio već te večeri, uz kakao, i crne sjajne oči za koje je mogao da ubije. Ubijao je i za mnogo manje.

- Zašto toliko viču jedan na drugog? Zar ne mogu da se dogovore?

- Mogu, dogovore se, samo ne kada je tata pijan.

- Ali tata ti je stalno pijan.

- Pa da, valjda. A mama stalno plače. Pa mu dođe na isto.

- Kako mu dođe na isto. Pa nije isto, njoj je teško.

- I njemu je teško. Zato pije. I njoj je teško. Zato plače. Svima je teško.

- A tebi?

- Meni nije, budem samo tužan, ali prođe to. Posle ljubim mamu, njoj bude bolje. Kaže mi da imam moć u poljupcu, da ljudima prođe bol. Bole je modrice. A ja kad je ljudim ne bole je.

- A tata? Šta on kaže?

- Kupi mi sutra neku igračku, i kaže da neće više da viče. Kaže da me voli.

- Voli, đavola! Da te voli ne bi se tako ponašao!

- Sad i ti vičeš.

- Izvini. Neću više. Znaš imam jednu ideju. Hoćeš da čuješ?

- Hoću, kaži.

- Ja ću da popričam malo sa tvojim roditeljima, rećiću im da su loši, da te zapostavljaju, da njihovi problemi nisu važniji od tebe, da treba da te vole, mogu i da ih tužim, zajedno možemo, ja ću ti pomoći. Neka se razdvoje ako se ne vole. Tako će bolje brinuti o tebi i ti nikada više nećeš biti tužan. Tata je slabić. Nema posao pa pije. Krivi mamu, a ona isto kriva, samo ne zbog tate, nego zbog sebe. Neka ona nađe posao, šta ne da, ne može da ne da. Ja ću im reći i zapretiti malo.

Jovan je ustao sa fotelje i oči mu se pretvoriše u more. Bio je tako mali i bespomoćan, a tako gord i snažan.

- Mislio sam da si mi prijatelj. Moji mama i tata su dobri. Ja ih volim najviše na svetu. Zašto hoćeš da nam rasturiš porodicu?

Trenutak je ćutao. Razumeo je i more u očima. I bol u grudima.

- Razumeo sam te, mali prijatelju. Obećavam da više nikada neću tako govoriti o tvojim roditeljima. Oprosti mi, molim te. I dalje prijatelji?

- Obećao si. Verujem ti. Prijatelji.

- TIŠINA! Rekli su isti glas. To je znak za kući.

Jovan je otišao, a on se samo stropoštao na patos, iscrpljen od osećaja i moći i nemoći. Od ljubavi. Od bola. U stvari, ljudi su pametniji što su mlađi, a ne što su stariji, zaključio je. I zapisao. Ne treba njemu druga porodica, ne postoji takva, nije to porodica. Treba mu prijatelj. Treba mu neko da mu pomogne da promeni sebe, nikog drugog ionako nikada neće ni moći.

Bilo je to najlepših par meseci koje će ikada da odživi kao čovek.

Nastaviće se…