Kosač (VI deo)

Jutro ga je iznenadilo svojom težinom. Interesantno je bilo i to što se pritisak koncentrisao na glavu, dok je ostatak tela bio izuzetno lagan. Već naviknut na ljudske osećaje, naročito mamurluk nakon živopisnih noćnih provoda, ustajao je polako, onako kako je jedino i mogao da ustaje. Neopisivi osećaj sreće koji je imao tog jutra a protezao se još od sinoć, kada je obavešten da je njegov prijatelj veren, nadjačao je jedan drugi osećaj, njemu nepoznat. Shvatio je da je njegovo prijateljstvo sa malim Jovanom ipak nešto promenilo. Svi razgovori, sva ljubav i iskrenost, svi postupci njegovi koji su se malom dečaku urezali u pamćenje tako jako i duboko, dali su kao rezultat jedno sasvim drugo bića. Nije promenio spoljne faktore koji su uticali na stvaranje čoveka, već je menjao način na koji taj budući čovek obrađuje te uticaje. I to je bio ključ. Uz to je i otkrio kako sve ljudi mogu da utiču jedni na druge, kako osećaju jedni druge, kako reaguju na te osećaje. Sve je to zapisao kada je napokon ustao iz kreveta.

I pored svog zadovoljstva svojim novim saznanjem, nešto je strašno i nepoznato raslo u njegovim grudima. Najpre je mislio da je bolestan. Zašto da ne, ljudsko telo je krhko. Ali brzo je shvatio da pritisak dolazi odmah nakon pomisli na oči. Ne bilo koje oči. Njene oči. Takve je boje more na mesečini. Površno gledano crno, a zapravo modro plavo. Što se duže gleda, biva sve plavije. Dok je sinoć slušao u gomili glasova njen glas i dok je u gomili tela njeno mogao i da oseti vrhovima svojih nervnih završetaka, dok je kosa boje zlata više ličila na komad nakita a ne na deo tog jedinstenog bića, on ništa od navedenog ne bi video ni čuo onog trenutka kada bi slučajno pogledao u njene oči. Onda bi stajalo vreme. I zvuk. I dodir. I brzo bi skretao pogled, kako bi se veče nastavilo. Tamo gde je stalo kada je pogledao u to tamno more. To mora biti kazna. Poslalo je nebo dželata. Pomisao da želi zauvek uroniti u taj okean zapravo je bio poziv na ništavilo. Nije bio siguran ni kako to ide. Može li smrt da umre? Ali je znao da je poželeo da nestane svet oko njega, samo da zauvek gleda ta dva modra kruga. Ta želja je bila toliko jaka da nije dolazila ni iz glave, ni iz tela, već iz najdublje tačke u grudima i širila se u koncentrovanim krugovima. Setio se na trenutak i toga kako je on, dok je bio on, znao kada treba po nekoga da dođe, a to je i te kako ličilo na taj poziv. Pretpostavio je bez mnogo razmišljanja da su se upravo ti talasi širili kroz vazduh i tako dolazili do njega. Tako bi znao koga sledećeg treba da poseti. Zaključak je bio logičan. Ona je došla da bi ga zamenila. To je trebalo biti njegova kazna i njegov kraj.

Želeo je da otrči kod Jovana i da mu ispriča ali nije bilo moguće da mu otkrije ko je on ustvari, tako da je ostao da leži u svom krevetu. Ne, nije bilo baš tako lako. Jovan je uleteo na vrata, kao i uvek ne pokušavajući uopšte da proveri da li je slobodno.

- Hej, ortak, 'ajde na noge lagane, doneo sam kafu. Pričaj, kako je bilo sinoć? Već pola sata pokušavam da se setim. A Irena, a? Sve sam video. Nisi ti baš tako blesav, a?

Bilo je to previše pitanja za ovaj mamurluk, koji je trajao samo dok nije pomenuo njeno ime. Tog je trenutka skočio iz kreveta kao opečen. Nemoguće da je video. Šta je video? Kako je video? Možda zna. Ne, ne, ne može znati.

-Ko?

-Irena, Miličina kuma, ne foliraj. Zar mene. Pa znamo se toliko.

Sipao je Jovan svakakve informacije o njoj, i odakle je, i šta radi, i čime se bavi u slobodno vreme, i šta voli a šta ne voli, kod ljudi, kod životinja, kod biljaka, sve čega je mogao da se seti, uporno se smeškajući i usnama i zubima i očima, i čitavim telom, tako uzbuđeno kakav nije ni sinoć bio kada je objavio svoju veridbu. Ništa od svega toga nije čuo. I dalje se pitao šta, koliko i kako Jovan zna?

-Ja tebe uopšte ne razumem. Zašto mi sve to pričaš o njoj?

-Kako bre zašto, pa valjda ne misliš da ti tako tek prođe kroz prste?

-Gde da prođe, ko da prođe, misliš da može da prođe?

-Pa naravno da može. Ti se praviš blesav i neko drugi je smaže.

-Kako misliš smaže?

-Pa ne mislim da je pojede ludače, šta je sa tobom od jutros? Čekaj, polako, kao prvo, da li se ona tebi sviđa? Sviđa ti se. Da li si se kao tetreb zatreskao? Jesi. Da li znaš šta treba da radiš? Nemaš pojma. I šta je nejasno, sve ću ti objasniti, ima da je tvoja ili ima da je nema.

Smejao se Jovan sve zadovoljnije i srećnije.

-Koga da ima? Kako da nema? Šta pričaš čoveče ništa te ne razumem. Ko je tetreb i kakve on ima veze sa ovim? I kako ti uopšte znaš o čemu se radi?

-Kako kako znam? Ti stvarno misliš da si gospodin nevidljivi? Pa pilot mlaznog aviona bi te provalio dok probija zvučni zid, majko moja sa kim se ja družim.

-Ali, ti stvarno znaš ko je ona i šta se ovde dešava?

-Znam, ona je Irena, a ti si gotov!

-Da, znam da sam gotov, i sam sam to zaključio. U svakom slučaju lakše mi je što znaš, da znaš. Moja kazna je došla po mene i ja sam je očekivao. Daću ti sve svoje beleške o ljudima, meni ionako neće trebati, tebi možda nekada budu od koristi. Kada bih opet birao, birao bih da tebe upoznam, da znaš.

-Ti si baš pio sinoć, još te drži. Kazna kažeš. Lepo rečeno, sviđa mi se. Mada bih ja to nazvao LJUBAV! Ali, zovi ga kako hoćeš.

Na vratima je Jovan još dodao:

-A da, zaboravio sam da te obavestim, ti ćeš mi biti kum. Aj zdravo.

Otvorenih usta i ukočenih očiju, tek je uspeo da prošapuće sebi samom,

-Ljubav!!!

Nastaviće se…