Kosač (VII deo)

Proveo je nekoliko dana u krevetu. Nije se javljao na telefon, nije izlazio iz kuće, ispraznio je sve zalihe hrane iz frižidera, čak je i vrata od stana držao zaključanim. Znao je da će Jovan biti zabrinut, da se bliži dan venčanja i da će ga na kraju naći, ovako ili onako.

Nije samo obukao ljudsku kožu, nije se samo uvukao u odore smrtnika, kao što je želeo da misli, kao što je želeo da bude, on se toliko duboku usadio u samu srž čovekovu da je i sam postao, jednim delom sebe, kompletan deo nje. Osećao je njihove nedvosmislene dvosmislenosi, usvajao njihove kontradiktornosti kao jedinu moguću amplitudu življenja, oživeo je jednog novog smrtnika tako stvarno i vidljivo da je jedino još maleni deo njegovog razuma još uvek stajao nasred bitke za opstanak i zbunjeno, jednako kao i hrabro, dečje iskreno odolevao udarima za koje je već razumeo da mu koži ne mogu ništa. Ta moć, dolazila je ne više od osećaja superiornosti stare košulje svoje, već od novog, tako lako prihvatljivog, blagoslova ili prokletstva koji je primio na sebe skinuvši tu istu košulju. Listao je svoju beležnicu i pronalazio samog sebe u svakom detaljnom opisu ove vrste bića kojoj se tako voljno predao, tačnije, zbog koje je u jednom tako sićušnom trenutku svoje nadmoćne dosade poželeo da bude deo podzemlja univerzuma. Blagoslov ili Prokletstvo?

U jedno je bio siguran, njegovo zanimanje za zemaljski život ovde se završavalo. Nije više imao šta da doda u svoj album avanture koja mu je vratila glavu na ramena. Nije više imao šta da sazna, šta da objasni, šta da razreši. I sve to bilo mu je jasno, ne zbog toga što je sve znao o ljudima, već zbog činjenice da je nemoguće bilo naučiti sve o ljudima. Tako kompleksna bića, sa tako mnogo moći odlučivanja o sopstvenom kretanju kroz univerzum, jednostavno nije bilo moguće staviti tačku ni na jedan segment njihovog postojanja jer su oni sami svoje postojanje pravili svakim udahom i ponovo svakim izdahom vazduha kroz koji su bili vezani sa zemljom. Svaki odživljeni život imao je tako mnogo varijacija, svaki početak hiljade krajeva, a svakim bi danom mogli da menjaju svoj put kako bi god hteli i mogli. Samo su im polazna i završna tačka bile svima zajedničke. Počinjali su sa Anđelom, završavali sa njim, Kosačem. Sve između ova dva dodira bila je igra ljudi, između sebe i sa samima sobom.

I sve bi bilo u redu sa njegovim zaključkom i vratio bi se kovčegu i svom odelu, da nije bilo nje. Irene. Ona mu je dala potpuno novu dimenziju ljudi. Pružila mu je na dlan Pandorinu kutiju a on ju je, potpuno nesvestan šta radi, zagledavši se u njene oči, otvorio. Otkrio je tajnu tih tako savršenih bića. Ono što ih je činilo svim onim za šta ih je na samom početku putovanja smatrao, najslabijom karikom kosmosa. Ono što ih čini najslabijima i vraća na početak suštine postojanja, na sam kraj lanca ishrane je, u stvari, isto ono što ih čini besmrtnijima čak i od kosmosa samog.

Ljubav! 

Problem sa tim saznanjem bio je jedino što više nije mogao nazad. Ni on.  Niko. Jednostavno je, srce koje se jednom zapali, ono će goreti, i kada večnost prođe. Nekada više, nekada manje. Često će se i ugljenisati i potpuno pretvoriti u pepeo, jednako često i razbuktati tako snažno da će plamen zahvatiti i još neko srce koja se nađu u blizini i moći zapaliti i kamen i vodu, ako poželi. To goruće srce, moglo je baš sve. Samo kada se jednom zapali, više nikada nije isto.

Poslednjeg dana svog karantina vikao je na nebo da ga vrati. Oblačio se i svlačio nebrojeno puta, ništa se nije dešavalo. Pokušavao je da dozove i bogove i đavole, i početke i krajeve, bilo šta da mu poslednju sudnju reč daju. Da učine bilo šta, jer on sam nije umeo ni da počne, ni da završi. Trajalo je to jaukanje i plač, to histerično smejanje i ta jeziva tišina u razmacima od po par minuta, do same večeri. Na kraju je umoran od samog sebe pao na tepih boje višnje i srčane krvi i odlučio da čeka. Šta god dočekao.

Negde oko ponoći još jedva dišuća misao udahnula mu je novu snagu. Neće čekati. Sam će okončati ovu suludu avanturu. Ako uništi telo negde će sigurno pravi on završiti. Gde god bilo, samo da nije između svetova. Takve se kazne ni on sam ne bi setio. Letargija je jedino stanje koje može ubiti i fizičko telo i beskrajnu misao i besmrtnu dušu. To je mesto gde odu oni koji ne znaju gde treba otići. To je mesto gde nisu nigde i nisu ništa i, tako nepostojeći, gase se dovoljno polako da prođe večnost. I nestaju i oni sa njom. Zapisao je i ovu zadnju misao u svoju beležnicu, kao zaključak i kao najstrašniju opomenu bilo kome ko je ikada bude pročitao.

Istrčao je iz kuće teturajući se od nesvestice i dezorijentisanosti, bacio pred Jovanova vrata svoju beležnicu, namerno jako da čuje udarac ako je kod kuće i odjurio na ulicu.

Poslednje što je video bio je bljesak neba ili farova kamiona, nije potpuno siguran. Poslednje što je čuo bio je zvuk raspevanih anđela, ili je to bila sirena, nije ni bilo važno. Otišao je. Nasmejan. Sa njenim očima u svom mraku.  

Nastaviće se…