Kosač ( VIII deo )

Najpre je počeo da oseća prste na rukama. Pomerao ih je gore-dole i ujedno razmišljao o tome gde se nalazi. Polako je počeo i da čuje, mada samo nejasne obrise pomešanih zvukova, ali se svojski trudio da razazna čiji su to glasovi bili i o čemu su govorili. Na trenutak je pomislio kako se nalazi u velikoj kosmičkoj sudnici i da su glasovi zapravo rasprava stvaraoca i uništitelja o njegovoj sudbini. Nije ni pokušavao da otvori oči, već je video sebe minijaturnog kako stoji ispred džinovskog stola namrštenog sudije, koji takođe pomno prati neslaganje porote.

Skoncentrisan da prepozna reči koje su do njega dopirale, čini se kao sa najviše planine ili neke druge planete, zaboravio je i da pokušava da pomeri telo. Skrenu mu pažnju dubok uzdah. Njegov dubok uzdah. Na trenutak je prestao da se trudi da razume i posluša bolje svoje telo koje se trudilo da mu i samo nešto kaže. Da, disao je. Šta to znači?

Tek nakon što je potpuno razmrdao prste usudio se da pokuša da otvori oči. Na trenutak je ugledao okean, neka čudna toplota prošeta lagano kroz čitavo njegovo telo. Zatvorio je oči. Probao je ponovo. Video je isto, osećao je isto. Ponovo je zatvorio oči. Ako je ovo njegova kazna, onda je sigurno neko zamenio uloge.

- Hajde čoveče, još jednom, tu smo svi, čekamo te.

Da, to jeste bio okean, dozivao ga je. Njenim glasom. Pogledao je još jednom i video Irenu iznad sebe. Bolnički krevet, glasovi osoblja u hodniku i ona.

- Znala sam da ćeš se izvući, nije za tebe nebo, ne ide da razočaraš kuma.

Smejala se i pričala o Jovanu, o tome šta se dogodilo, o tome koliko su strahovali za njega, svi. Pričala je i pričala. A on je razumeo. Bolelo ga je sve, od prstiju na nogama pa do temena glave. I tako je voleo tu bol. To je značilo da je živ. Da je čovek. Da je deo ovog savršeno nesavršenog sveta. Kako? Nije ni bilo više važno. Bolelo ga je, a on, bolje od svih, znao je kako se voli ta bol. Kao rođenje deteta, kao prijatelj koji spasava život, kao vazduh posle tone progutane vode, kao voda posle smrtne žeđi. Kao spas.

Pričala je i dalje, a on ju je pogledao, po prvi put, kao da gleda u sebe samog, u njene oči i čekao da stane sa pričanjem. Gledao je i nije pomerao pogled. Dok nije stala.

- Šta je sad bilo, čuješ li ti mene uopšte?

- Hoćeš li, molim te, da nastaviš da pričaš? Zauvek. A ja da te gledam. Zauvek.

- Molim?

- Ti si jedini razlog što dišem, budi moj razlog dok god bude trajalo ovo jadno ljudsko telo. A onda, onda budi razlog svega onoga što dolazi posle ovog vašeg života. Jednostavno je. Da li bi htela da provedeš nekoliko života i par večnosti između, sa mnom?

Ćutala je, ali samo trenutak.

- Bez svih života i svih večnosti, neću ni da počinjem.

Ali društvo je već ulazilo u sobu i on nije stigao da joj zahvali na tome. Neka. Zahvaljivaće joj se, pa otprilike ZAUVEK!!!! 

Kraj.