Kratka, ali predivna

Hiljadu puta zgažena. Hiljadu puta prekorena, a bez razloga. Hiljadu puta ubodena oštrim otrovnim trnom jezika. Čak je i ludom zvao, nepismenom, glupom, osobom sa malo mozga...Za to vreme je veličao sebe – bio je najpametniji čovek u kući i zato svi treba da ga slušaju. Drugi, gori od nje, za njega su bili bolji. Bili su pametniji, a u stvari podliji, takozvani „igrači lovačke politike“, njegova slika i prilika. Dok priča sa nekim, medi, sladi, hvali, a kada se okrene, od čoveka napravi krpu koja je toliko šuplja, da je ni sila Božja ne bi mogla ušiti. Po njemu,  ona bezgrešna, bila je uvek grešna. Grešna što se rodila i ostala živa. Svi dobri su odavno umrli, samo „mrze“ ostaju da žive. Samonikla, prvo je raširila grane, a tek onda pustila korene. Naopako jeste, ali nije moglo drugačije. Stalno joj je izmicalo tlo pod nogama, zato se uhvatila za neku vrežu što se spuštala sa neba i primila se kao njen pelcer. Važno da se koren posle toga sam pojavio, iako na tuđoj zemlji. Na zemlji koja je nije volela i koju nije volela. Ali, kada se ukorenila, morala je tu i da ostane. Onda joj je bilo lakše da se brani. Snagu je dobijala iz svojih grana, sada čak i iz korena, iz jakih nogu i ruku, a najviše iz glave. Mogla je u većini slučajeva da predvidi njegov, pa skoro i svakog drugog, sledeći potez. Tako je imala dobru predispoziciju za odbranu, za blokadu. Mogla je, ali je napravila fatalnu grešku. Savladao je čudom -  preobrazio se iz  čoveka u životinju i dok se ona tome čudila, životinja, bivši čovek, zadavao joj je strašne udarce. U tim sekundama udarce je doživljavala kao eksplozije bombi, jer se tako doživljavaju udarci pesnica u kosti lobanje. Tupi udarci u leđa su je ostavljali bez daha.  Koja je to izdržljivost i želja za opstanskom bila u njoj, ni njoj ni do danas nikada nije postalo jasno. Već u sledećem trenutku, iako stisnuta kao u mengele, nekako se izvlačila iz skoro smrtonosnog davljenja i dolazila do daha. Bilo joj je dovoljno da jednom ili dva puta dođe kiseonik u prazna pluća. Ali, tada nije znala da će se to sve jednog dana skupiti i debelo platiti narušenim zravljem.

A onda je došlo vreme preobražaja. Njegova sila se polako gasila. Tu i tamo čuo je njene pametne reči, čak je počeo i da sluša šta priča. Na kraju se sve češće slagao sa njom. Počeo je drugačije da je gleda, onako kako je trebalo da je gleda od početka. Postao je podnošljiviji, iako je imao „epizode“, bile su sve ređe i slabije. To vreme je iskoristila da reši neke svoje zdravstvene probleme, dotera liniju i ponovo je procvetala kao što se događa u toplom Miholjskom letu, kada po drugi put procvetaju trešnje. I nije se opustila ni jednog trenutka, već svaki dan koristila za sebe, za svoje poboljšanje unutrašnjeg i spoljašnjeg života. Sa mnogima je raskinula tobožnja prijateljstva koja su je više opterećivala, nego činila zadovoljstvo. Njihove međusobne čarke i „u šali, pa privali“ su je nervirale i jednog dana je shvatila da nije dužna da učestvuje u tome i da se bez veze nervira. Osetila je veliko olakšanje i iz dana u dan dobijala potvrde da je bila u pravu kada je skupila hrabrost i rekla im: „Više se nećemo družiti. Imam neke druge planove koji će mi uzeti svo slobodno vreme“. Mislili su da je to još jedan početak nekog njenog novog vica, a onda shvatili da govori u prvom licu jednine. Danas, kada se sretnu, razmene koju reč: „zdravo za zdravo“ „kako si?“ „dobro sam, ti?“ „i ja dobro, ćao“, „ćao“. Milina!

Počela je da putuje sa turističkim grupama. Obilazila Evropu, a često i različite gradove u svom okruženju. Znala je gde se nalaze, koliki su, ali nikada nije bila u njima. Upoznavala se sa divnim starim zgradama iz raznih perioda arhitekture, ali i sa interesantim ljudima. Tako se upoznala i sa njim. Planulo je kao posuto benzinom. Uhvatila ih je vatra i za kratko vreme su već uživali u njenoj toploti i veselim plamičcima. Jednom mesečno su putovali zajedno na iste destinacije. I spavali u istom krevetu. Tako po nekolikom dana i noći. Ona je zaista posle preobražaja doživela renesansu. Otvorili su novo poglavlje života, raskinuli sa nekim ranijim strogo moralnim shvatanjima, prepustili se slobodi i radosti. Bili su oslobođeni ukočenosti i podsticali jedno drugo u novim doživljajima. Ništa im nije bilo nedostupno, svo voće nekadašnjeg simbola grešnosti, jeli su u obilnim količinama. Ispoljavali su bez stida neke lične inicijative i nove, za njih do tada, neprobane doživljaje. Uživali su do suza i smeha. I sa takvom slobodom, njihov odnos je bio pun obostranog poštovanja i uvažavanja. Bili su slepi za eventualne mane onog drugog. Bez obzira na godine, bili su mladi, neobuzdani i neumorni.

Jednog dana ih je trgla stvarnost. Trgli su ih ljudi iz njihovog porodičnog okruženja. Bili su raskrinkani i osuđeni. Nisu smeli ni da se vide ni da se čuju, a bez toga nisu mogli kao bez vode i vazduha...

Sedela je na klupici. Lice joj je još uvek bilo mladoliko i lepo. Još uvek je bila dama. Dok je razmišljala o ko zna kom trenutku u ko zna kom okruženju, bilo je sigurno da su razmišljanja bila o njima. To je moglo da se vidi na njenom licu – nesvesni predivan osmeh, rumeni obrazi i zasenčene svetle oči, govorile su sve. Ispred nje, na uleglom grobu u ovo zimsko vreme, nije bilo prirodnog cveća koje će skorašnje proleće rascvetati. Samo u vrhu grobnog mesta, na  mokru zemlju bila je položena prelepa crvena ruža. Na jednoj istoj grančici bio je jedan skroz otvoren cvet, do njega pupoljak koji samo što se nije otvorio, a do njega nekoliko manjih pupoljaka koji će na ovom vlažnom vremenu se već koliko sutra otvoriti, postati crveni i nakon nekoliko dana uvenuti. Ali ona će opet doći na ovaj nečiji grob i doneti novu, još lepšu crvenu ružu. Pronašla ga je na gradskom groblju ispod velike krošnje nekog drveta. Bio je napušten. Tog dana kada ga je otkrila, baš se obradovala. Sedela je na klupici svakog dana i kada je primetila da ga niko ne posećuje, počela je da ga sređuje. Popravila je razbacano kamenje i lepo ga oivičila, a pored kamenja, posula usku traku bele rizle. Pored nje, posejala je semena predivne ljubičaste, vizantijsko plave, žute i crvene duple surfinije. Početkom maja grob će biti u predivnim bojama. Na nadgrobnoj ploči, izlizanoj od vremena, nisu se prepoznavala slova, ali ona je znala šta piše na njoj. Jednog dana, pored njene klupe, dok je opet sa zagonetnim osmehom bila u nekom prošlom vremenu, trže je ženski glas. Otpozdravila je i žena je produžila dalje, a onda zastala, okrenula se i pitala:

- Izvinite, ko vam je sahranjen tu? – Okrenula se prema njoj i sa osmehom na licu, glasom koji je kod prolaznice izazvao čuđenje, jer je prosto bio radostan, rekla:

- Moja Ljubav!

- Zvala se Ljubav? – pitala je žena.

- Da. Ime joj je bilo Ljubav. – rekla je glasno.

- Je li bila mlada osoba? – upita opet prolaznica.

- Da. Bila je mlada. Nije dugo živela, ali je bila predivna, predivna!