Krst (deo I)

Divna je bila ta noć, do svitanja, a od svitanja i jutro, opominjuće divno jutro u ljubučastom fluidu i sa nekoliko neuspavanih zvezdica, čiju lepotu nije ni opažao a kamoli osećao, Hodač, ophrvan rojevima „neposlušnih“ misli, tugom i besom, traumama budućih prošlosti u cikličnosti njihovog pojavljivanja i ponavljanja, i metempsihotičnog ne-nestajanja, nagnan usudnom misaonošću koja mu je mrcvarila iskasapljenu, voleću i bogatu dušu, ne dopuštajući da se skori kako bi rane zarasle, što je uzrokovalo bolnu frenetičnost njegovog inner-self-a i duha, a misli bivale kao muve, komarci ili krupniji lešinari i paraziti, ne dopuštajući ranama da zarastaju, hraneći se njihovim krvarenjem i gnojem, a isto tako bivale i insekti koji su rovarili kroz njegovu glavu, zbog čega je morao da „krene“, „da nabije ovnujske rogove“ i ponese “zlatno runo“, da „hoda“, negde, ka nečemu, bilo kojim putem kojim se nije išlo u svekolikom Šipražju, daleko od tog ustaljenog, utabanog, učmalog, koje zapravo i nije put, ni cilj, ni sredstvo, a ponajmanje ono što je on sam naslutio i osetio, da bi mogao biti, ostvaren kao biće.

Da kojim slučajem nije naslutio tu zaprepašćujuću „Volju“ u sebi(zahvaljujći snažnoj aficijaciji zbog nekoliko kompozicija koje je pevušio umesto mantre i omiljenih delova parabolično napisanih knjiga koje je često recitovao u stanjima egzaltacije), kao i ono važnije, da „Volja“ nije profana volja ili fraza, kako je većina shvata ili nikako i ne shvata, odavno bi prekinuo svoje „trajanje“ zarad samog trajanja. Prokleto i odnekud usađeno, svakodnevno negovanje postojanja po svaku cenu, koje je okoštavalo u odnosima sa njemu najdražima i najvoljenijima, smrdelo je i trulilo u njegovoj lobanji, duši, srcu, uzrokujući elektrolizu u tom ovaploćenju kuršlusa duhovnog bogatstva u snažnom telu ovog Hodača, zbog čega je često razmišljao da „prekine svoj put“ tako što će, izgovorivši „Poslednje Reči“, zgutati šaku špenadli, staviti glavu u mikrotalasnu pećnicu, ili da bude korisniji zarad ideja kojima je posvetio čitav svoj život uz pomoć njegovih hladno-vatrenih prijatelja, poznatijih kao Hekler i Koh, ako opasan katetrima usađenim u njegove vene i napunjenim „praskovim uljem“ poznatijim kao nitroglicerin, ne krene da ostvari svoju, do nebeskog carstva uzdižuću i samovazneseno-altruističku, hard core-empatijsku misiju, da sa sobom povede maksimalan broj onih zbog kojih bi većina nesrećnih bila srećnija, iako zapravo i nije mario za većinu, večito istu i uvek po želji eksploatatora, mešenu masu nalik testu, koja drugačije, niti hoće, niti ume, no za onaj mali broj blistavo pojavnih i ljubavlju i snagom ispunjenih ljudskih stvorenja koja je voleo...To je u isto vreme uslovljavalo i pravdalo sva njegova razmišljanja, stvaranja i neostvarene ideje, ofucanim a za večnost neodgonetnutim stvarima, kao; geneza-ljubav...stožer-ideja...trenutak-život...radost-patnja...sreća-ništa...

Koračajući kroz špalir užasavajućih stabala čije krošnje su bile sasušene, kao i plodovi kojima su se hranile životinje i prolaznici među kojima je bilo gotovo nemoguće uočiti razliku, dok je korenje stabala rovarilo duboko u zemlju, povremeno uvlačeći za sobom poneko od identičnih bića koja su se hranila njihovim plodovima nazivajući ih „Drvećem Života“, Hodač je nailazio na bliska, poznata, draga, voljena i najvoljenija bića koja su se ponašala kao da ga ne prepoznaju ili da ga nikada nisu ni znala, no to ga nije toliko zabrinulo jer je isuvše bio opterećen svojim dugogodišnjim razmišljanjem i konačnom odlukom da „krene“, a mržnju i prezir koju je sada jasno osećao od svih njih, i onu sablazan i strah koji je video u njihovim pogledima, povezao je sa Svojom Prirodom, urođenom osobenošću, nepoštovanjem onoga čemu su oni podlegli i Putem ka kojem se uputio kroz to Šipražje u kojem su svi zajedno dugo živeli... Nastavio je dalje, ali tek kada je u svoj toj masi zapazio kako mu u susret ide više nego dobro poznata žena koja je, proždirući „trule plodove“, prošla pored njega sagnuvši glavu, nije se uzdržao i prisilio da ne odreaguje. Okrenuo se, prišao joj uhvativši je za ruku i uzviknuo, - Hej, pa to sam ja! Šta ti je?! Kako si?! Hej...-

-Dobro sam...- bedno je promrmljala, mučno i nakostrešeno podižući glavu, i kada su im se oči susrele, video je da to više nisu te oči, niti to lice, a i grimasa je bila užasna, otprilike onakva kakva bi bila na licu čoveka kojem su u isto vreme saopštili da mu je odobren kredit za novu porodičnu kuću na moru i da je samo mlađe dete preživelo u nesreći u kojoj je sumanuti taksista udario automobil koji je vozila njegova žena, sa troje dece pozadi, survavši ga u ponor...

Pustivši joj ruku, nastavio je dalje osetivši jednu suzu koja se slila niz obraz, sa hrabrošću da nagovesti ili anticipira nadolazeću bujicu zbog čitave katastrofe koja se dešavala, dugo trpela i trajala, a iz koje on sada odlazi...Snažno se udario pesnicom u grudi, izvadio nož, napravio rez na njima, i pustio da krvare, učinivši tako sinhronicitet – prestajanja krvarenja i nestajanja sve te uboge, nesretne i zle pošasti iza njega kojoj se ništa „pravo“ i „dobro“ neće desiti...- A sve i da hoće, to nije moje dobro – izgovarao je za sebe kao kad mantra, a onda se okrenuo i zaurlao:

- Čak i kroz ovo Šipražje mraka i neznanja, zatrpani svakodnevnim informacijama irelevantnim za naše „dobro“, „ljudsko dobro“ u kojem se masakriramo brutalnije od insekata, čerečimo za najsitniju stvar, doživljavamo orgazam kad nam se ukaže prilika da sudimo drugima, mrzimo i lažemo koliko možemo ne bi li postigli svoju korist na račun tuđe nesreće ili opravdali svoju zlobu ili želju za vladanjem, još uvek nemamo Volju da to predupredimo. I zato ja odlazim od vas, i više vam ne pripadam! A znate li zašto! Zato što sva zla koja primate preko medija nisu ništa u odnosu na to kada bi svako od vas naglas izgovorio ono što je u svojim mislima već učinio! Hajde, izgovorite sve ono što ste u mislima već učinili! Nećete, naravno! To vam je oružje protiv vas samih. Zato što bolje funkcionišete kao životinje, što zapravo i jeste! A sada me uhvatite i streljajte, ili razapnite kao Galilejca, ali ovo je Moj Put! A Gde je vaš.....? – izrekao je Hodač, otkrio krvave grudi, izvadio nož, pružio ga ka masi i viknuo; - Hajde, „ljudi“...koji će prvi...A? A!? Ni jedan, naravno! To je najteže! Ni jedan! Najteže je biti „prvi“! A kada bi najgora šljuna krenula, rado biste me rasporili i pojeli utrobu! I kosti bi mi pokrcali i sažvakali u toj pomami, ali ne sme niko prvi! To je jedan od razloga. Drugi je taj što znate da sam u pravu i bar delić je probio u vašu sivu moždanu masu i postigao to da iole postanete svesni svoje krivice! Krivice zbog trpljenja i priklanjanja bilo čemu uprkos dostojanstvu, jer je dostojanstvo odavno masovno amputirano, i većina vas ne zna ni šta ta reč uopšte i znači! –

Masa iza njega je ćutala i gledala, iščekujući nešto, iščekujući još, još ulja i vatre...još gneva i objektivizacije predmeta za usmeravanje nekanalisane mržnje i nezadovoljstva, još reči i buke pa makar one ništa više ne saopštile...Masa je želela haos! Zapravo, morala ga je imati, bar putem medija, no nažalost, to je bio tamo neki haos, tuđ i stran, bezazlen a lep kad se gleda na displeju, bez nužnosti učešća u njemu, a ne onaj potrebni haos kao „prirodna“ reakcija u datoj situaciji...

Hodač je sažaljivo pogledao masu koja je ćutala, a zatim se okrenuo, ispustio nož pored sebe i nastavio da korača polako pa sve brže i brže, da bi posle nekog vremena čuo tek po koji glasić za sobom koji, naravno, ništa važno nije imao da saopšti...Žurio je, jer ono od ključnog značaja ga čeka, tamo negde, ispred...I znao je da više ništa neće biti isto...

Nastaviće se...

Igor Rajović