Krugovi i putevi

Srbija osamdesetih godina prošlog veka, grubo izrezbarena lošim vijugavim puteljcima od blata, tucanika i kaldrme. Svi putevi razvaljeni malim i velikim kraterima, čak i oni sa nešto malo asfalta, koji je u to vreme bio rezervisan za glavne gradske ulice i puteve višeg reda.  

Po takvim drumovima krstare, klecaju i tandrču: konjske i volovske zaprege, fergusoni, fiće, jugići, stojadini, osmice, tristaći i rasklimatani fapovi. Tu je i nešto automobila uveženih iz bratskih socijalističkih zemalja: škode, moskviči, pezejci, peglice, trabanti, lade, lade nive. Pred kraj idile domaća vozila najavljuju pojačanje floridom, dok je sa ruske strane već pristigla „lada samara“.

Krenuše jednog vikenda dva mlada bračna para iz Trstenika prema Beogradu, tek da se vide sa prijateljima, obiđu sajam knjiga i malo prošetaju gradom u kome su studirali. Imalo se, moglo se. Petoletka je dobro radila, sa njom i sve ostalo. Grad je bio živ.

Troje inžinjera iz Petoletke i jedan profesor za zborno mesto odabraše drumsku kafanu na izlazu iz grada. Tu je trebao da se obavi pretovar, da fića ostane na parkingu a da se do Beograda odvezu novom samarom koju je trebalo razraditi.   

Kad su se udobno smestili „bela zmija“ kako su inače tepali ladi, ne htede da upali. Jednom, drugi put, treći put … Bilo je očigledno da se test sa rupom punom vode na putu nije baš najbolje završio.  

Osećanja behu podeljena. Od želje da se auto minira ili otera u Petoletku pod presu do ispitivanja varijante da se na put krene fićom. Ili da se put odloži.

Situaciju je spasio Milutin dobrodušni vlasnik kafane koji je uz njihovo dopuštenje pozvao telefonom obližnju automehaničarsku radnju specijalizovanu za lade. Vlasnik radionice se ponudio da dođe i da na licu mesta pogleda o čemu se radi, što je prihvaćeno sa olakšanjem.

Posle nekoliko minuta pojavio se majstor u radnom odelu. Pogledao je auto, i rekao da može u roku od pola sata da reši problem, dok profesor sa svojima nešto prezalogaji u bašti.

Odličan predlog, odmah usvojen. Dok su se parovi smeštali na terasi restorana majstor je svojom samarom otišao po alat, delove i pojačanje.

Mala izmena plana, ništa strašno. Troje je naručilo doručak dok je profa uzeo „samo“ kiselu vodu. I dok se trojka zadovoljno opuštala uz dobru hranu nadajući se može biti nekom popustu kod majstora koji uvažava bivšeg profesora, profa je bivao nekako sve zategnutiji i ćutljiviji.

Na pitanje supruge zašto je uzeo samo kiselu vodu profa je teška srca progovorio: „Svi znate priču o jednom jedinom učeniku koji je kod mene polagao i ponavljao razred. Kratim priču, taj učenik je majstor. Bojim se da će tu izgubljenu godinu da stavi u cenovnik“.

Sagovornici su uplašeno „shvatili“ o čemu se radi. Pitali su se dal da jedu ili da ne jedu jer će u svakom slučaju da im presedne. Počele su glasne kritike sa sve tri strane: „Pa kako si mogao? Došla maca na vratanca. Pa stvaaarno. Pa ti ne predaješ ni astronomiju, ni hidrauliku ni modernu fiziku. Ti bre Mišo predaješ ruski. Šta tu ima da se ne zna? Mama, tata, babuška, deduška… Okreni obrni ako ne umeš da izgovoriš barem razumeš. Sadisto iskompleksirani“.

„Ma, sve ja to znam“, pravdao se profa. „Ali on na polaganju nije progovorio ni reč, ni slovo. Usta nije otvorio. Kad sam početkom školske godine video da ga nema u razredu mogao sam da se razbolim. Taj dečak je bio moj veliki neuspeh. Ali, stvarno na polaganju nisam imao kud“.            

„Molim lepo“, rekao je njegov prijatelj, „sad imamo kud“.

„Platićemo opravku i nalevo krug, pravac Trstenik. Ako ostane para moći ćemo da organizujemo roštilj kod tebe u dvorištu. Ako nam majstor pokupi sve pare uzećemo štapove pa na Moravu, pa kao slučajno kod mojih u selo. Njima će biti drago, nahraniće nas, preživećemo do plate. Možda majstor na polaganju i nije umeo da priča, ali koliko vidim sad mu je jezik vrlo razvezan“.

Prekinuo ih je majstorov šegrt pozivom profesoru da dođe i „pogleda“. Ustao je i njegov prijatelj. Krenuli su prema kolima.

Pored auta koji „prede“ stajao je nasmejani majstor. „Profesore verovatno ste u dolasku naleteli na neku rupčagu sa vodom zbog čega je elektronika otkazala (što im je slaba tačka). Zamenio sam deo i stavio nemački (koji se ne kvari). Jeste malo skuplji, al večita stvar“, završio je zadovoljno majstor.

Ne treba posebno naglašavati da su kod „malo skuplji“ izraza dvojica prijatelja osetili bodljikavu žicu u dijafragmi koja reaguje na najmanje pomeranje. Profa klimnu glavom, udahnu duboko i nekako prevali: „Koliko smo dužni?“

„Profesore za Vas je besplatno“, reče nasmejani majsor. Profa je gledao u čudu. Ko je ovde lud, pitao se. Nemoguće da se toga ne seća.  

„Da ste mi onda dali dvojku ja bi prešo u sledeći razred. Verovatno bi uspeo da završim gimnaziju (ko i svi). Onda bi možda upisao neki fakultet i tu bi se zaglavio. Bilo bi ni tamo ni ovamo. Postao bi slepac.“

„Kad sam ponavljao roditelji nisu imali kud nego da me daju na ono što volim, a to je mehanika. Onda se nekako sve samo namestilo. Završio sam s odličnim. Deda preskočio ćaleta i direktno mi prepisao plac pored druma. Tast mi pomogo da sagradim radionicu. Poso se razvio.“

„Sad imam radionicu sa dva kanala, četri radnika, treće dete na putu … Kad smo dobili blizance ženina baba nam prepisala svoj miraz. Počeli smo kuću. Još malo i neću da znam de udaram, ali fala Bogu, sve ide samo od sebe.“ 

„Znam da ste dobar čovek i da nikad nikog niste oborili, ali ja se ne ljutim na Vas. Ruski sam morao da naučim da bi specijalizovao nove lade, mada radim sve“, završio je mladi nasmejani majstor pružajući ključeve i vizit kartu.

„Vidi Miloše, svratiću posle Beograda do tebe da pogledam radionicu. Onda ćemo da utanačimo. Prvi slobodan dan, prvo crveno slovo, šta god hoćeš da sa porodicom dođeš kod mene na roštilj. Želim da znam sve. Izvini za slabu ocenu koja više ne važi, jer si postao i roditelj i majstor i čovek. I sve to za primer. “  

Rukovali su se srdačno. Profesor je osetio da bodljikavu žicu iz tela, potiskuju mravići. Prepoznao je u sebi ljubav prema pisanju, davno potisnutu egzistencijom i glupostima. Znao je da upravo kreće trnovitim putem na kojem ga nekad i negde čeka mesto rezervisano za njega. Mesto gde se pišu najlepše priče, one koje se pišu same od sebe. 

Radosav Lazić