Krupne zveri (moderna bajka)

Setila se dece, očekivala su da donese nešto. Prazan želudac i gomila želja, samo snovi od papira koji su je terali da nastavlja i kada je mislima bila daleko od zemaljskog. Nastavila je da riba, kasnije će oprati gomilu veša i prošetati pse, a kada se gospođa bude vratila pogledaće je sa prezrivom ljubaznošću, neće se ni osmehnuti dok joj bude gurala mizernu dnevnicu u šake. Ta praznoglava, doterana lisica uvek je bila škrta na drugima, ali na sebi nikada nije štedela muževljev novac. Ribala je, više nije bila tu, vreme koje joj je dodeljeno na ovom svetu nije bilo njeno, njena je bila masa svetova iza vrata koja se retko otvaraju onima bez želja, te su dveri postavljene samo za one koji pate krv iz duša.

Umila se, očešljala, pokušala je da spere miris hemikalija sa kože, a onda je izvela tri rasna dobermana u obližnji park. Rutinska šetnja, ali toga dana ništa za nju nije bilo uobičajeno. Mislila je o tome kako joj je sudbina podelila čudne karte. Završila je najbolje škole, bila je neko, a onda se desio rat i izmakao joj tlo ispod nogu. Mogla je da pokupi decu i pobegne kao ostali koje je poznavala, ali ona je ostala da pazi stare roditelje. Nekako u to vreme i muž joj se razboleo. Zaboravila je kada se poslednji put nasmejala, život ju je okružio mediokritetima punih džepova i ratnim profiterima. Izgubila se u tom polusvetu. I dalje je živela u velikoj, olonuloj porodičnoj kući koja je bila samo sen nekadašnje lepotice raskošnog vrta gde su na zabave dolazili oni koji su imali čemu da se raduju,oni koji su diskutovali o smislu života i naivno voleli umetnost, verujući u budućnost čoveka kao najlepše božje tvorevine. Na čas je pogledala na sat, skupi švajcarac, nasleđen od pokojne majke, zadržala ga je samo zbog toga jer nije mogla da ga proda, nije bio dovoljno veliki i sjajan za “istančan” ukus nove buržoazije. Vreme, uvek vreme i sve na vreme, svaki minut isplaniranog dana bez trenutka predaha da stavi nešto u stomak koji je zavijao. Danas nije mislila o gladi, iskreno nije marila ni za vreme, ovo je bio dan rezervisan za uspomenu. Zviznula je, psi su dotrčali i seli. Namakla im je ogrlice i povukla ih prema kući. Dok su oni ponosno kaskali uz njene noge, sećala se kako se baš tog dana navršava puna decenija od smrti jedine ljubavi njenog života. Zastala je i mislima ga pozvala, molila ga je dušom da je pogleda sada, da joj pošalje neki znak, da joj pomogne da nahrani decu i sakupi poslednje mrve dostojanstva.

Zamišljeno je prelazila preko trga, sunce je već počelo da peče kada se zaoriše uplašeni povici šetača. Sva ta vika poremeti joj tok misli, psi su se nakostrešili i počeli su da reže, da cimaju i kidaju lance. Okrenula se u pravcu njihovog pogleda i zastala u neverici. U samom centru skvera, pored fontane, ležao je veliki sibirski vuk. Hladne kapi prijale su njegovom gusto odlakanom telu. Otrgnut iz hladnoće sibirskih zima mučio se na vrelom asfaltu. Pogled mu je bio uplašen, izbezumljen, a tada je bio najopasniji. Iz pravca zoološkog vrta dotrčali su naoružani ljudi. Nisu se usuđivali da pucaju jer je gomila zaklanjala nišane. Vikali su i pokazivali ljudima gde da se sklone, ali panika je učinila svoje, samo su bezglavo jurili u svim pravcima. Potpuno nestvarna slika zaokupila joj je pažnju. Na trenutak, obuze je talas sažaljenja i saosećanja prema veličanstvenoj zveri zarobljenoj na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Snažno je cimnula lance i naredila psima da sednu. Sa mlade kuje skinula je davilicu i mirno, sigurnim korakom uputila se prema životinji. Gomila se razmicala, neko je nešto vikao, nije čula ništa, gledala ga je pravo u oči i nije spuštala pogled. Stala je par metara od fontane i čučnula. Tiho, staloženo ponavljala je neke reči kao mantra, a on ju je posmatrao hipnotisan ozbiljnim, spokojnim licem. Hitro mu je namakla ogrlicu i, ne stežući lanac, nakvasila mu žedna usta vodom iz fontane. Onda je odlučno podigla ruku prema naoružanim ljudima, a oni pritrčaše sa kavezom. Podigla je vuka, mirno je ušao i dalje je gledajući, rešetke za njim zatvorio je čuvar. Najzad su svi govorili nešto u glas, ona se osvrnula prema psima koji su je poslušno čekali tamo gde ih je i ostavila. Zagladila je dugu, prosedu kosu i udaljila se bez reči. Psi su uzmakli, osetili su na njoj miris zveri, pognuli su glave i pošli za njom kući. Neko joj je pritrčao:

„Molim vas, javite se ako vam bilo šta zatreba”, kulturno je klimnula glavom, vizitkartu je gurnula u zadnji džep farmerki i zamakla iza ćoška.

Gospođa je čekala, besnela je. Mahala je mizernom dnevnicom pitajući se da li da joj uopšte nešto plati, kasnila je. Mirno je saslušala, na njenom licu isprsila se ona aristokratska lepota koja nikada nije odavala emocije. I gospođa se istutnjala, ćušnula joj je novac kao da joj deli milostinju, a onda se okrenula i nastavila da bulji u televizor, nervozno uvijajući oko prsta plastične umetke kose.

Izašla je u hodnik, zagrlila vesele, dosadne pse, znala je da će njima nedostajati.

Sutradan je okrenula broj sa vizitkarte na kojoj je pisalo „Savez zoologa”. Javio joj se onaj isti, sasvim prijatan glas.

„Juče ste mi ponudili pomoć, nadam se da to niste rekli tek onako. Meni zaista treba posao… Da, imam ogromno iskustvo sa krupnim zverima…”