Kuća

Naš otac je bio rabadžija, bistrog pogleda, sa lulom u ustima i kosom vezanom u rep. Naivan i dužan na obe strane reke, jer je verovao uparađenim rečenicama i jalovim veresijama gospode iz grada. Živeli smo skromno u maloj kući na kraju sela okrečenoj u belo, odmah do potoka ispod visokih planina. Nad našom baštom iza hrastove šume sunce je upola sjalo dok nam je njiva bila od sive i posne zemlje, tvrda kao tenkovska okretnica. Mati Jovana je bila prava lepotica. Ćerka trgovca iz susednog sela koji ju je razbaštinio onog leta kada je pobegla za našeg oca, siromaha, Mitu rabadžiju. Otputovala je vrlo mlada sa ovoga sveta kao da je poželela da se odmori od šetnje alejama vlastite sudbine. Ispratili smo je sa jesenjom maglom oko Male Gospojine pre mnogo godina. Urezao mi se tada u pamet lik oca koji je osedeo za noć, dok je sve ostalo u zaborav potonulo. Bio je zbunjen kao nekršten čovek koji je poručio svo crno platno sa onoga sveta. Ja sam pošla u prvi razred i starija sestra Miljana se brinula o meni sve dok se nije udala za Paju činovnika i otišla da živi u grad. Rodila je troje dece i sve ređe je navraćala nama u prizemnoj kući. Oronulih očiju otac je udarao po rakiji odavno izmiren sa sudbinom. Prala sam, peglala, kuvala, učila za šnajderku i ćutala. Bio je dobar prema meni. Komšiluk mu je prebacivao kako mnogo pije, da treba da se okane pića, da pokosi grob i ode u crkvu. ,,Džaba jektenije i tropari ako samom sebi ne možeš da oprostiš,’’ govorio je i nastavio po starom. Svako veče su ga iznosili iz kafane dok ga jednog jutra nisu našli u šumi, modrog od hladnoće. Na smrznutom licu je imao blaženi osmeh kao neko ko se upravo setio u kojoj krčmi je zaboravio šešir. Na sahranu je došla i moja sestra izbledelog osmeha i sama. Poreznički podgojen, moj zet Pavle, koga je i sopstvena žena počela da žulja došao je osam dana kasnije. Nestrpljiv kao pijani berberin tražio je da se kuća i imanje prodaju, a novac podeli. Bila sam besna na Miljanu. ,,Istina nije u onome što vidiš,’’ rekla je ona kroz suze, te iste jeseni kada se pojavila sa decom i koferom na pragu naše kuće od pečene cigle. Ostavio je muž zbog neke sekretarice u fitilj suknji i zatražio razvod. Od tada smo živeli svi zajedno pod sigurnim krovom dok se ja nisam udala i otišla za Australiju. Morala sam, jer nismo imale deci za obuću. Sada živim u dalekoj zemlji bez mirisa i boje. Jedem hranu bez ukusa i radim za zelene novčanice koje šaljem sestri za lečenje. Moj sin je deveti razred, uči Darvinovu teoriju i pita me pre neki dan šta je to evolucija. ,,Evolucija je igra odlaganja neminovnog kraja,’’ odgovaram mu. Vezujem kosu u rep ispred ogledala i čekam raspust, pa da ga odvedem da vidi kuću gde sam rođena. Nikada nije bio u selu. Da se oboje najedemo one slatke višnje, marele, što zdravo rađa, ispred naše kuće.