Kućni duh

Samo buđenje često je bolelo više od noćne nesanice. Onaj trenutak između sna i jave, onaj treptaj pre svesti u kom je mogla da namiriše njegovu svilenu kosicu, a onda svest i spoznaja. Smrt je konačna i nepovratna. Buđenje je predstavljalo nesnosan ubod u grudi,  neki nepodnošljivi osećaj čupanja utrobe i uvlačenja svetla u mrak i suvoću duše. A, podizala se svako jutro na vreme i počinjala ritual oblačenja, kuvanja kafe, nameštanja osmeha za njega. Uvežbanim pokretima zaustavljala bi dah, a sa dahom i suzu, onu prvu jutarnju, onu najgorču, pa se bez milosti prema izmrcvarenom telu ophodila spartanski. Na prstima bi otišla u kupatilo, umila se, očešljala, oprala zube. Ledenom vodom ublažila bi otoke oko očiju, ispranih tugom, a malo šminke pokrilo bi ostatke užasne noći. Onda bi, tako spremna, odletela u kuhinju i tiho, dobro pazeći na sudove koji znaju da zazvekeću onako sami od sebe, skuvala kafu. Ostatak jutra provela bi tiho obavljajući svakodnevnu rutinu, neprestano se korigujući  u količini buke koju bi proizvodila. Uglavnom, njena su jutra bila nečujna, jer je ceo rat koji se oko nje vodio, prebacila u domen duše I ti ga pustila da divlja, razorno, ali nadasve tiho… nevidljivo…rat duše u kom se krv nije prolivala, već se ulivala u otvorene rovove i utapala nesreću u sopstvo.

Dani su joj tekli istim ritmom. I on je patio, užasno je patio. Patio je glasno polivajući svoj jad na sve oko sebe, na nju posebno. Zato se često sakrivala po ćoškovima stana, sklanjala sa samo da prođe njegov napad bola, a da ne istera njen, jer bi je njen bol, tako ogoljen i nekontrolisan, ubio na tom mestu. Samo bi ostala tu, skamenjena užasom, kao stub soli. U tim ćoškovima stana nalzila je mir i zaklon od sveta, od onih dobrih duša koje su je opsedale kao ptice zloslutnice, pa se hranile njenim bolom lešinarski i sa uživanjem upakovanim u saosećanje. Jer, šta je iko mogao da zna o njenom bolu? Šta je iko od njih mogao da joj pomogne?

“Bre, bože, dokle više? Koliko si mi još noževa spremio!? Koliko ćeš puta još da me ubijaš?! Koliko tebi, nezasiti, božanski, svemogući, treba patnje da utopliš  svoje hladno srce?!” , često bi u sebi vrištala ova pitanja na koja joj on nikada nije odgovorio.  Zato je nastavila svojim tempom preživljavanja života koji je izubio svoju svrhu. Jedino ju je ljubav prema njemu I ljubav prema sećanju na njihovo jedino, gonila dalje u vremenu bez sreće i sunca. I sećanja… na ono vreme osmeha, mirisa, dodira…

Večeri su joj se stapale sa srcem.  Onako premorena od truda da bude živa, sa sutonom skidala bi osmeh i bacala ga u sledeću noćnu moru.

Noć je donosila tišinu. Kada bi on počeo ritmično da diše i opustio se na jastuku od suza, ustajala bi i umivala se da spere grozu snova sa sive duše.  U polumraku kuhinje otvarala bi prozor i palila cigaretu. Sa svakim dimom izdisala je jednu kletvu mesecu, zvezdama, vetru, a jednu posebnu za život koji teče pored sve ove patnje potpuno nesvesno i stihijski razdragano. Onda bi iz dna svoje tašne izvadila sliku I pogledala je, pa je onda okrenula ka nebu:

“Gledaj ti gore, vidi šta si oteo…”, a suze bi tekle same, kao reke iz nemirnih očiju. “Oteo si od nekog ko nema ništa , samo ovo čedo… Pa, da li si ga barem utešio, nesrećo?! Da li si mu rekao da ću brzo doći, da se dete ne plaši, jade?!”

Privijala bi sliku na grudi i ljuljala je polako, nežno, u sebi pevušeći uspavanku. Do zore bi pobila sve demone noći i olizala sve rane, a zubima otkinula mrtvu kožu sa usahlih grudi. U samo praskozorje bolnim očima pogledala bi sunce i nežno mu se osmehnula. Sliku bi vratila a dno tašne, a svoje telo u krevet na jedan sat mrtvog spavanja bez snova.

I znala je da će je osuđena na patnju do kraja veka i znala je da život ide dalje i dobro je znala da će dani ići jedni za drugim, a da utehe nema. I znala je da će svaki pokušaj uma da zaboravi, sprečiti odmah, saseći u korenu, neka boli. Boli jer je njeno, jer je od nje, iz nje, boli jer je bilo živo i osunčano, a okupano čistom ljubavlju, a sad je prah I sećanje. Na grob nikada neće otići, jer tamo ga nema, umesto toga šunjaće se po ćoškovima stana, po svim onim mestima gde je bio i gde još oseća njegov miris.