Levijatan, između zamka i lavirinta

 Uplašeno, zgrčeno telo, skriveno ispod starog raspadnutog kreveta,osluškivalo je. Osluškivalo je trupkanje mnoštva koraka, koji su u nepravilnom redosledu smenjivali se na sve četiri strane, bar je ispod zavojem skrivene glave, slutio. Užurbano trupkanje, nervoznih koraka nalik maršu vojske koja silovito ulazi, uz zvuke sirene, alarma, uzbune, dok nekoga ili nešto traže.

Poslednje čega se sećao, dok se sudarao sa senkama po oronulom hodniku, dok su bežali bezglavo, a da ni sami nisu znali kuda. Padao je, podizao se i najzad, propao je, osećajući da propada kroz ogromne cevi, a da nije znao kuda ga vodi bekstvo koje nije ni želeo, ili nije ni bio spreman da učini.

Zvuci koraka utišali su  se, najzad, nisu se više ni čuli, osvrtao se, rukama dodirivao predmete oko sebe, zamišljajući ih, jer nije se sećao da je ikada svet i  video. Sada, pružila se neočekivana prilika da ugrabi delić, čega, slobode. Ne, on nije znao šta je sloboda, to njegov um i telo nisu poznavali, kao nijedno drugo osećanje, sem zvuke mumlanja kroz zavoje, kada bi vapio za gutljajem vode, kašikom hrane koja bi utolila nešto. Nešto, možda se to zvalo glad ili slično.

Nije se sećao kada su ga doveli, koliko je godina imao, ni kako je  izgledao, jer on nije spoznavao ništa. Negde u svom umu nešto, kao plamen nade ili pobune, poče ga nagoniti prijatnim osećajima koji su plovili kroz telo, srce,  valjda se tako to zove, sve brže i  jače kucalo je, šaljući prijatne talase sa krvlju u mozak, valjda to je neki organ koji postoji, prekriven zavojima, on se pokreće, tera te da...

Najzad, skupljene snage, sigurnijeg  koraka, uspravi se, valjda se to stanje tako zvalo, to stanje kada se osećaš  kao da imaš krila, da možeš poleteti. Napipa zavoje na  svom  licu tražeći početak. Da, mora skinuti mrak, otvoriti prozor svoga lica svetlu, suncu koje nikada nije dopiralo, ili ga se nije sećao, možda...

Koračajući, zavoj se spuštao niz telo, počeo je dodirivati pod, zapetljavati njegove,  još uvek ne potpuno sigurne, noge. Kao  trag, trag za ulaz, ili izlaz iz lavirinta... Odjednom, kroz poslednji  sloj zavoja, nazirala se blaga  svetlost, koja je dopirala iz nekog hodnika. Ugledao je, najzad, neki hodnik koji je  sanjao mnogo puta u  nemirnim snovima, zavezan za krevet lancima, da nikuda ne ode. Mamilo ga je  nepoznato, mamila  ga je svetlost,  taj jedva nazirući snop od kojeg je pokrivao oči, da ga bljesak ne oslepi. Hodajući, požele da, požele da može videti lice, valjda se tako zvao deo svakog čoveka koji je ispred svega kroz  život išao.

Počeše igrati neke senke, možda odbljesci, učini mu se kao da neki prozirni predmeti na ziodovima igraju se praveći zbrku, možda su to ogledala? Ili izvitoperene obmane da zbune, nije znao, nije se sećao da je ikada nekakav sličan ples gledao, ili predmete koji su izduživali, ili smanjivali neke prikaze, možda tela ili...

Zalazio je sve dublje, najzad, više se zavoj, koji je bio trag,  nije video, ali to  ga ne pokoleba da nastavi  dalje, u novu, pa novu, i ko zna koju prostoriju, sve  dublje, dublje ...

Na kraju reši da  zastane, kao da, tražeći predah, pokušava da smisli šta, kako, kuda. Odjednom, ugleda neki bledi lik, delovao je čudno, nije zastrašivao, ali bio je čudan, učini mu se kako se lik igra, čak da se pomera, ali ko je to, pomisli. Jer, ako se pomerao na  desno, lik bi činio identično,  ali na drugu stranu, ili obrnuto. Zastade, tada zastade i on, ćutali su i  on i on, niko se nije pomerao, kao da je onaj  drugi čekao da onaj prvi to učini i ko zna koliko bi  trajalo nadmudrivanje, da on ne ugleda neku staru fotografiju. Stajala je iznad glave onog drugog, neki ljudi sa kapama, poređani u  najboljem redu, ozbiljnih pogleda. Imali su u  rukama, nešto, nije  prepoznavao šta, nešto, ne,  nije se sećao.

Samo mu je pogled išao jednom linijom i  na najmanje skretanje uvek bi se vraćao na muškarca u prvo redu koji je stajao, jedan, dva, na petom mestu, odjednom oseti se zbunjen još više, otkuda da treći on, stoji iznad, mora da je... Šala, slučajnost, valjda se to tako izgovara...