Lice i dva naličja

Scena prva

Zadimljena birtija na periferiji male varoši, ne baš čist šank i za šankom na visokoj rasklimanoj stolici poguren čovek neodređenih godina ogrnut izbledelom vijetnamkom, načeta flaša rakije i pepeljara puna opušaka.Osim njega, za stolom blizu velike električne peći sedi poveće društvo kamiondžija, koji tamane već ohlađene pljeskavice i kobasice sa roštilja i luk u odgovarajućim količinama, uz vruće lepinje i pivo u kriglama. S druge strane šanka, u tesnacu između sudopere, starog plinskog uređaja za kafu i  gajbi praznih pivskih flaša, prerano ostarelo lice šankerice koja se bliži tridesetoj i umornim pokretima ruku sipa duplu kafu u veliku, belo – plavu šolju za čaj, poslednju koju ima. Napolju je decembar na izdisaju, retke pahulje presecaju treperavi krug ulične svetiljke na kraju parkinga, osvetljavajući  stari BMW motor, naslonjen na žičanu ogradu i tri šlepera inostranih tablica. Devojka za šankom nervozno gleda na sat iznad ulaznih vrata i raspojasano društvo šofera koji su naručili još piva i nemaju nameru da idu, a njoj se smena završava za pola sata, i bar još toliko joj treba da lokal dovede u red, i da do 23 sata stigne kući, na brzinu se istušira i obuče malu crnu haljinu ( jedinu koju ima ), stavi malo preostalog pudera na lice i ruž boje višnje i ode do centra varoši da u ponoć gleda vatromet, sama, praveći se da je pošla negde na proslavu, pa se predomislila.

Scena druga

Crnokosa devojka, sitna, mršava, u izbledeloj, dva broja većoj vijetnamci, brzim koracima ide loše osvetljenim podzemnim prolazom, u širokom luku zaobilazeći pijanu ekipu lokalnih dripaca koji uz glasan smeh i psovke prilaze dremljivom beskućniku koji se, naslonjen na ugrejan zid kroz koji idu cevi toplovoda, ne nada napadu. Ona preskače po dva stepenika, istrčava na ulicu i zove policiju. Kaže adresu, neko ime koje joj je prvo palo na pamet, i ne pominje da je žrtva beskućnik, jer zna da možda ne bi došli, kad bi to znali. Sklanja se pod nadstrešnicu nekog butika u čijem izlogu svetle plave i bele sijaličice i čeka da vidi policijska kola kako se parkiraju uz trotoar na deset koraka od nje, pa odlazi, žustrim, skoro vojničkim korakom, smešeći se, zadovoljno, desnim uglom usana.

Scena treća

Sredovečna, proseda žena u  jednoj bolničkoj sobi internog odeljenja neke bolnice u unutrašnjosti, ostavlja knjigu koju je do maločas čitala pod jastuk, otpija gutljaj čaja iz plave plastične čaše na stolu, i sprema se na spavanje. Ekran telefona na natkasni svetli, ali je ton isključen, i ona ne vidi poruku koja je glasila: „ Mama, srećna ti Nova godina! Znam da nikad nisi marila za slavljenje iste, ali evo, ja ti želim da u ovoj što dolazi konačno nađeš ono što godinama tražiš- mir i spokoj. I njegov oproštaj. Voli te, Maja.“ Maja ne zna da je njena majka u bolnici, da je preživela srčani udar i da je spoznala konačno  uzaludnost svojih samooptuživanja i griže savesti. Za krivicu je potrebno dvoje, a ona je htela sama da nosi taj teret. Mir i spokoj će doći u sledećih sat vremena, kao posledica svesnog ne uzimanja propisane terapije.

Scena prva, nastavak

Usiljeno se smešeći, šankerica spušta račun na sto, tihim glasom objašnjava, izvinjavajući se , da mora da zatvori kafanu, i da će joj biti drago ako ponovo svrate tu. Najstariji među kamiondžijama, krupni, sedobradi čovek, gromkog glasa, plaća, ostavivši joj pristojan bakšiš i izlazi napolje, uputivši se prema svom kamionu. Ali, pripita četvorica koji su sedeli s njim nemaju nameru da slede njegov primer.  Dvojica ustaju i cerekaju se, preprečivši joj odstupnicu prema vratima i šanku. Hvataju je za ruke i vuku prema stolu , usput  je pljesnuvši po zadnjici. Otima se, vrisak joj zastaje u grlu, jer je najmlađi  od njih ščepao za vrat i zapušio joj šakom usta. Pokušava da se oslobodi, užasnuto gledajući u vrata. Gazda je kasnio, kao i obično, i niko neće čuti njeno zapomaganje. Dok kidaju odeću sa nje, kao besni psi, ulazna vrata se otvaraju s treskom, propuštajući talas hladnoće i jedan oštar, preteći glas: „ Ako mislite izaći živi odavde, pustićete je odmah!“  Ispod vijetnamke izranja kratež, nedvosmisleno uperen u međunožje najbližeg od njih, pa se, podvijenih repova, jedan po jedan provlače između zida i stolica i istrčavaju napolje, bez reči. Dok ona skuplja ostatke bluze i pokušava da se pokrije keceljom, njen spasilac uzima bocu rakije, sipa joj čašicu i tera je da popije. „Znaš, imam negde kćer tvojih godina. Zove se Maja i ne bih voleo da se ni njoj, ni bilo kojoj drugoj devojci desi išta slično ovome. Obuci jaknu i zaključaj. Odvešću te kući, ako se ne bojiš motora. Ove skotove nećeš videti ovde, nikad više. Kaže i smeši se, zaštitnički, samo desnim uglom usana.

Scena druga, nastavak

Dok ulazi u zgradu u kojoj živi, zvoni joj telefon. Broj je nepoznat, ali se javlja, misleći da je možda njena majka koja često menja kartice . „Dobro veče, policija,Vi ste nas zvali pre pola sata zbog napada na čoveka  u podzemnom prolazu?“ Besmisleno je da negira, imaju broj. „Da, jesam,“ kaže, „kako je on?“„Jedna gadna posekotina po ruci kojom se branio, ali, biće dobro. Zamolio me je da Vas pozovem i zahvalim se u njegovo ime. Noćas će prenoćiti u Urgentnom, sutra ide u svratište, daću Vam adresu ako želite da ga posetite.“„Hoću, hvala Vama što ste došli na vreme,“ kaže i opet se smeši krajičkom usana dok ulazi u lift i pritska dugme sa brojem četiri. Da može, sad bi ga nazvala i pitala:„Tata, kako si?“

Scena treća, nema nastavak