Luča mikrokozma

Dok se sporo i teško kretao u dvosmernom šarenilu prolaznika, čulo se samo ritmično udaranje štapa i drvene štule po betonskim pločama u prepunoj Knez Mihailovoj  ulici. Niko nije primećivao  čoveka povijenog tela i zgrčene noge u kolenu, na koje se nastavljala drvena štula... Starac  dugih sedih brkova,  zboranog čela,  i sa  crvenim  fesom na glavi, ispod kojeg se talasala seda kosa, odudarao je od gomile nemaoca vremena koji su baš zbog toga i žurili.  Niko nije obraćao pažnju na čudnog starca! Prolaznici bi se ponekad očešali o njega i, bez pardona, nastavljali svojim putem. Za razliku od njih, čudnom starcu je sve bilo čudno, pa se okretao za prolaznicama kratkih haljina i dugih nogu, kao da tako nešto vidi prvi put u životu. Da su samo imali vremena, i prolaznici bi primetili neobičnu garderobu na neobičnom starcu. Starac je bio istorijska, kulturna i muzejska vrednost, koju ovde nisu mnogo cenili. Jureći u sutra, Beograđani su zaboravljali da žive danas, a samo to je pravo vreme, za koje vam ne treba sat! Sada je uvek sada! Dok je zagledao oskudno obučene, ili bolje reći polusvučene lepotice u Knez Mihailovoj, na starca je naletela grupa školaraca koji su verovatno pobegli sa časa...

- Matori, gledaj gde ideš! - jedan dečak iz grupe naleteo je na čudnog starca, koji se štapom i štulom jedva zadržao da ne padne. Kao što su iznenada došli, školarci su tako i otišli! Praćeni preglasnim i preteranim smehom, nestali su u gužvi. Na betonskim pločama Knez Mihilove ulice ostala je samo knjiga koja je jednom od školaraca ispala iz ruku, i  koja je privukla svu pažnju čudnog starca.

- Srpski jezik... za šesti razred, nesigurno je prošaputao kroz sede brkove i radosno počeo da lista knjigu. Odavno nije držao knjigu u ruci, pa je bio srećan kao malo dete. U srcu Beograda, nasred Knez Mihailove, niko nije primećivao srećnog čoveka, koji je čitao tekst napisan ćirilicom! Te sreće! Podigao je pogled u nebo, ali se brzo pokajao! Pogled mu je sleteo  na latinične nazive firmi u glavnoj beogradskoj ulici. Skoro sve su bile ispisane latinicom, ali je bilo i firmi i reklama ispisanih na stranim jezicima! Protrljvši oči, razočarano je  spustio pogled  i  zaustavio prvu osobu koja je naišla...

- Junače, koji je ovo grad? - mladić  u  izlizanim  farmericama  i  crnoj  prljavoj   majici, sa koje se kezila bela lobanja,  iznenađeno  je pogledao  u  starca  sede  kose  i  dugih sedih brkova...

- Beograd,  debilu matori... – imao  je  vremena samo  da  uvredi starca  i nestane u gužvi...

- Beograd, pa što je sve napisano latinicom? - starac je u čudu započeo monolog:

- Toliko stranih reči u centru Beograda, a ja sam tolike godine radio na reformi jezika, da Srbin piše kao što govori, da  čita  kako je napisano! Na ćirilici! Ceo život sam posvetio našem jeziku, prosio sam i molio u Beču,  Pešti, Petrogradu, Ponižavao sam se da bih štampao Srpski rječnik!  Ni zbog svoje bolesne dece se nisam ponižavao koliko zbog srpskog jezika! Šta bi mi sada rekao moj dobri Gete, šta bi rekla braća Grim, koji su učili srpski jezik jer su bili oduševljeni našom narodnom epskom poezijom? - ponovo je otvorio knjigu u ruci i iznenadio se kada je na prvoj strano ugledao svoju sliku! Kada je ugledao ćirilična slova, razvedrilo mu se zborano čelo, ali su se bore ponovo vratile kada se setio da je ćirilica proterana iz glavne beogradske ulice...

- Nisam protiv latinice, ali ćirilica je srpsko pismo! A i ljepša je... - samo što mu je  osmeh razvukao sede brke, ugledao je čoveka koji je stasom odudarao od mase ljudi u unapred izgubljenoj trci za vremenom...

- Njego, vladiko, jesi li to ti?- radosno je gledao u visokog čoveka u crnogorskoj nošnji, koji je ponosno šetao Knez Mihajlovom ulicom. Crnogorska kapa i crna brada još više su davale autentičnost čoveku koji „ne ljubi lance“!

- Vuče, dragi moj rođače iz Drobnjaka? – prišao mu je, spustio ruke na starčeva savijena ramena  i pogledao ga u oči.

- Otkud ti, vladiko,  u Srbiji, u vašaru svih vašara?

- Pa... đe ću, moji su me se odrijekli!

 - Kako se narod može odrijeći najboljeg među njima, moj vladiko?

- U Crnoj Gori je i to moguće! Izbacili su me iz čitanki, iz lektire, iz škola... Kažu da „Gorski vijenac“ vrijeđa muslimanska osjećanja! Došla su zla vremena! Nekada su se Crnogorci vrijeđali ako im kažeš da nijesu  Srbi, a danas se odriču srpstva, odriču se sebe...  Čak su i tvoju azbuku „obogatili“, moj Vuče!

- Obogatili! Kako obogatiti savršenu azbuku, moj vladiko?

- Lijepo, dodali su joj dva slova da bi se razlikovala od srpske azbuke! A, ja, moj dobri Vuče, ne znam crnogorski jezik! Celog svog života pisao sam i govorio srpski, pa me eto u Srbiji, gde me svi razumiju i gde ja sve razumijem.  Sve što sam napisao, ja sam posvijetio Srbiji i Srbima, svom narodu, a to mi najviše zamjeraju ovi...moji... nesoji!

- Moj dobri vladiko, i mene nešto muči! Pogledaj slova iznad radnji, skoro sva su   pisana latinicom, a mnogo ih je i na stranim jezicima! Ćirilicu su zakonima bezuspješno zabranjivale i ustaška Hrvatska i Austrougarska monarhija, a Srbi se danas dobrovoljno odriču svoje azbuke! Narod se temelji na  vjeri, jeziku i kulturi,  ako narod to izgubi, gubi svoj identitet, nestaje! Dobri moj vladiko, ja sam hrom na jednu nogu, pa koristim štulu, a naši Srbi su, izgleda, postali hromi duhom, jezikom, a za to nema štule! Plašim se da će srpski narod  i moralno postati bogalj, a da neće znati  da mu je duša bolesna! Izgleda da Srbima ćirilica ne treba! Umesto da im je stub pismenosti i kulture, oni su je gurnuli u stranu, kao da se stide svog pisma! Kajem se, moj dobri vladiko, što sam sve žrtvovao za narod koji to ne zna da cijeni...

- E, moj dobri Vuče, lađu srpskog roda biju vjetrovi i sa istoka i sa zapada, bura je u srpskim dušama, pa ne znaju kuda idu! Kada im se zgade misli i snovi na tuđem jeziku,   uželeće se srpskih riječi i ćirilice! Okrenuće svoju lađu ka tebi, jer si ti, dobri moj Vuče, svjetionik srpske pismenosti...- smešio se vladika dok se luča spuštala na njih, sve je trajalo samo tren i oni su nastavili svoj put u večnost nošeni lučom mikrokosmosa...  

Bratislav Rosandić