Ludilo kruga ili beskrajna priča o samospoznaji

U predgrađu misli, sada, čuči jadan kamen. Kamen je beo i gladak i svi se sapliću o njega. Njega su odnegovali sebični ratnici jednog poznatog plemena iz nepoznatih dubina svemira. Svemir se šokirao  jednog jutra kada su gusari iz sazvežđa Mala sirena napali svemirski brod levo od Jupitera i ukrali svesvemirsko blago. Blago su gusari bahato razdelili međusobno i tako im je ispao taj neverovatni komad pun neispunjenih želja. Želje su bile tako neispunjene da je kamen morao da pukne. Pukne on i iz njega se izlegoše neverovatni primerci biljnih i životinjskih vrsta, a i nešto kao „biće da je čovek“. Čovek je u toj svoj priči jedino biće koje nije našlo svoje pravo mesto u vascelom svetu. Svet njime nije bio zadovoljan, ali bože moj, on jeste: svešću i maštom je uspeo da dokuči nove svetove, ali i da umisli koliko je moćan u odnosu na druge. Drugi ga nisu voleli, jer su  njegovu moć smatrali bahatošću umišljenog stvora. Stvora je, na žalost, zbog svega toga kaznio svesvemirski konzilijum i jednog trena, koji je trajao trimilijarde godina, opet pretvorio u kamen. Kamen je poludeo jer je opet bio pun ljudskih gluposti, gadosti, namera i nenamera...i tako je podstanar Crne rupe rešio da ga ne uništi i postavi ga na sred Trga izgubljenih duša. Duša je bila milostiva prema njemu, čoveku, samo ne i ostali. Ostali su ga svojatali, šutirali, gazili, pokušali čak i da ga ubiju, pa eto, nisu uspeli. Uspeli su da ga zasade u predgrađu misli i naredili mu da ćuti inače će ga poslati u ... U predgrađu misli, sada, čuči jadan kamen...