Foto: 
Eirik Newth

Luka bisera (prvi deo)

Ušla sam u oronulu vilu koja je, sada, više sličila kolibi. Nekako se smanjila od dana kada sam poslednji put kročila u nju. Stajala je na vrhu jedne prastare planine kojoj Bogovi nikada nisu dali ime. Ono bi moralo biti dugačko. Kao i njena prošlost. Možda su se bojali da će joj krštenjem oduzeti večnost. Ali, ne. Ona se još drži. Kao i ja. Luiz. To mi je ime. Ovaj put planirala sam mesecima. Zamrzla sam semestar na Univerzitetu Džordžija i zamolila profesora Ajsaka da u miru napišem rad. Diplomski. Knjigu. Tišina je najlepši zvuk, pomislila sam... I ćorsokak...jer već tri godine nisam napisala niti jednu jedinu rečenicu ... Uspaničila sam se pri pomisli da neću imati ni jednu jedinu ideju kako da započnem knjigu... Moj život nudio je tri reda... Društvo u kom se krećem gomila je filozofa koja citira život umesto da ga živi. Koračala sam po drvenom podu. Svaki korak odzvanjao je škripom i prašinom. Prošlost se javila iz sna.
Otišla sam da se osvežim. Drveno buro, nabreklo od vlage i starosti, učinilo mi se kao jedino rešenje. Dovlačila sam kofe sa bunara obraslog mahovinom. Prvi put, posle toliko godina, kupala sam se stojeći. Kao pravi kauboji. Prašnjavi, ulepljeni, puni slojeva svakojake prljavštine... Zaronila sam u prohladnu vodu i krenula da pravim mehuriće... Čula sam bakin glas. "Luiz, dobićeš upalu sinusa, ušiju, glave! Izranjaj! Brzo dok doktor ne stigne... " Nasmejala sam se, zadržala vazduh i izronila. Kako je samo moja Neni, kako sam od milošte zvala baku, uvek zasmejavala svojom paranojom i preterivanjem. Uvek je bila takva. Sahranjena je ispod drvoreda lipa. U dvorištu. Epigram je izbledeo. Nazirala se samo jedna reč...Srećno. Kakav paradoks. Niko ne umire niti počiva srećno. Šta li je moglo pisati ispred te reči da bi joj dalo smisao? Plašim se da nikada neću saznati. Deku nikada nisam upoznala. Bio je vojni pilot. Poginuo je u Pearl Harbour-u. Znam samo da ga je Neni toliko volela da nikada nije htela da prizna da ga više nema. Jutarnji čaj ispijala je s njim. Sipala bi ga u dve šoljice, udobno se smestila u fotelju, a zatim bi poslužila duha do nje, dosipajući mu čaj do vrha. Razgovarala je sa njim. Postavljala je beskonačni niz pitanja i slušala "odgovore". Moja majka Beti joj je rekla da je ludača, sramota za celu porodicu i da ceo grad priča o njoj kao o kakvoj ludači. Neni se nije ni osvrnula.Samo je upitala deku duha da li zna ko je ova drska mlada dama. Ja bih se sakrila ispod ogromnog stepeništa i smejala se što sam tiše mogla.
Majka me je primetila, povukla za kosu i izbacila napolje kao osušenu božićnu jelku.
Neni se pretvorila u tornado. Naglo je ustala i rekla da se i ona i njen zli dečko Dejv nose iz njene kuće iz ovih stopa. Moja majka bi popila još koje pivo ne bi li se ohrabrila i zamolila Neni za oproštaj. Avaj, tog puta, ništa joj nije pomoglo. Ona i njen zli dečko Dejv spakovali su svoje torbe i zauvek otišli iz naših života.
Plakala sam. Nisam više imala snove. Nisam više pričala sa Neni. Pričala sam samo sa mamom, kao i Neni sa dekom...Jednoga jutra uhvatila me je na delu i pitala ko je ta mlada dama pored mene. Rekla sam joj da je to moja majka. Beti. Njena ćerka. "Ne dušo, to ne može biti ona, tvoja majka nikada nije pričala tako učtivo. Ako već hoćeš da pričaš s njom, kaao ja sa dekom, moraš je osetiti i zaista biti ona. A to bi bilo gadno. Zato, bolje da sahraniš taj dijalog. "Kako možeš da budeš takva? Svi drugari mi se smeju jer me je majka napustila. Pričaju da je laka žena, pijandura, propalica, a da sam ja kopile i ništa više od toga. Neni je stajala na dovratku moje sobe. Prvi put sam u njenim očima videla onaj iskonski bes. Bes lavice kojoj su ukrali mladunče..."Kao prvo Luiz, nije tebe majka ostavila već sam je ja isterala. Kao drugo..hm...sve ostalo je istina, osim.... da si kopile. imaš oca, ali zaista ne znam ko je, jer ga ni ja nisam nikad upoznala. Majka koja voli svoje dete nosi ga svuda sa sobom. Beti nije ni trepnula dok si plakala na tremu. Otrčala je... Osvesti se dušo... Onaj ko te je rodio ne mora i da te voli.
Bio je to moj poslednji razgovor s mamom. Nikada me više nije pozvala, niti napisala pismo.

Komentari

Komentari