Foto: 
Guy Mayer

Luka bisera (treći deo)

... I tako...svako jutro imala bih seansu sa duhom...

 

II Poglavlje

Na jutarnjim, popodnevnim, večernjim čajankama sa Neni i duhom deka Vilija saznala sam šta se sve zbilo tog jutra, 7. decembra 1941. godine. Deka Vili je zarobio jednog japanskog podmorničara. Bilo je to najduže jutro u njegovom životu. Svuda su se čule sirene. Američki brodovi potapani su kao domine. Nije ni stigao da nazuje čizme kad mu se u rukama našla ruka najboljeg druga, potporučnika Gejla.

Deka Gelj je i dan danas živ. Često dolazi kod nas na čaj. U tim prilikama Neni ga nikada ne pušta u gostinsku sobu, bojeći se da bi deka Vili, zbog ljubomore, prestao da ispija njihove čajanke i razgovore.

Uspaničen, Vili je povezao peškirom ono što je Gejlu ostalo od ruke, sipao mu viski niz grlo, pokrio ga šatorskim krilom, da bi svi mislili da je mrtav i potrčao u zaklon. Bolničarka Beti, po kojoj je moja majka dobila ime, počela je da brebrojava ranjenike.Šator sa medicinskom opremom bio je udaljen stotinak jardi. Niko se, osim mog deke, nije usudio da ode do njega. "Beti vraćam se za nekoliko minuta. U suprotnom, ah, nikada nećete biti moja ljubavnica", našalio se moj deka. Prašina mu se uvlačila u svaku poru. Bombe su mu prokopavale put do šatora. Oseti je da se uneredio. U tom trenutku više se plašio sramote nego smrti. Stigao je do prokletog šatora. Skinuo je pantalone, zaprao se i obukao bolničarske. Na brzinu je pobacao u čaršav sve što mu se našlo na putu i bez osvrtanja unazad, kao gazela, skočio u zaklon. Niko ga nije pitao za pantalone. Beti je počela da vida rane i nervozno, preko radio veze, za koju je znala da ne radi, tražila pomoć. Jedina anestezija bio je stari dobri viski. "Vili!", vikala je na mog deku, "Ne uzimajte ga preventivno!"

“Ovo je jedina Betina sličnost sa mojom majkom”, pomislih dok sam slušala "deka Vilijevu" priču kroz Nenin glas iz stomaka...brundavi. Sećanja su navirala. Nikada neću zaboraviti kako me je još kao trogodišnju devojčicu vucarala po barovima u kojima je pevala kantri muziku. Da, moja majka. Smrad, pijanci za šankom, čizme sa metalnim zvezdicama...sve mi se to urezalo u pamćenje. Pošto bi završila repertoar i jedva stajala na nogama naredila bi mi da pričekam u kolima. U retrovizoru bih je videla kako se gega poput ranjene zveri....i sa groznim zadahom ulazi u kola. "Evo ti, kupi sebi sladoled i bocu viskija."  Stari gdin. O'Nil , koji je radio na obližnjoj pumpi, dao bi mi porudžbinu i ispratio me rečima: " Čuvaj je se."

Tada nisam znala koga treba da se čuvam. Sada kada znam, kasno je…možda.

Nastaviće se...

Komentari

Komentari