Mađarska pustinja

Sanjao sam kako ptice lete naopako i kako mi je nestalo benzina u Mađarskoj pustinji.

Ušaosam u tatoo studio da uzmem anesteziju, jer ničeg drugog nije bilo u studiju filharmonija ‘’Oda naopakim pticama’’. Mađarski jezik je težak I neoprezan prevod me postavi na sto za tetoviranje. Majstor je crtao po meni I muzika je bila divna. Krov se otvorio I bila je jaka žega… Nebom su I dalje preletale te bezbrižne, naopake ptice…znoj je lio sa mene mešajući se sa mastilom I kapajući na pod konsolidovao se u predele, a predeli u kockaste I piramidalne predmete…

Od soli I slame postade hladno, a od filharmonije osta samo dirigent…skamenjen ili zaleđen mrak ispuni prostoriju. Izađoh…

Napolju više nema, više nema ničeg, samo ta pustinja, Mađarska. Da bih se ugrejao, morao sam pratiti tu jedinu zvezdu koja se isto tako kretala naopačke.

U praskozorje, ugledah indijanca na ledenom bregu u sred pustinje, doziva me kopljem ceremonijalno ukrašenim. Kada sam prišao sa druge strane tog brega, svanulo je. Rukom mi obrisao pejzaž ispred očiju I ja ugledah ponovo one ptice koje lete naopako I planetu Zemlju koja luta ispod njih. Spustim pogled, a ono kristalno jezero mi prikaza moju tetovažu, pogled sa druge planete u formi muzike.