Majke

„Danas je mami rođendan.“ Tiho je rekla Maša i obula stare, izbledele starke, uzela ranac i izašla iz kuće. Polako sam zatvorio vrata za njom da ne probudim Milicu i seo za raskliman sto u kuhinji. Da je Olja živa sada bi slavili njen trideset sedmi rođendan. Ona bi napravila tortu, deca bi nacrtala čestitku, ja bih kupio neko cveće, ili bi trknuo do prvih livada izvan varoši i nabrao joj bele rade, koje je najviše volela. Posle bi izašli zajedno do šetališta na keju i devojčice bi se poigrale u parkiću, a onda kod Muse na sladoled. Pošle su mi suze od nadošlih uspomena, pa sam ustao, skuvao čaj i namazao dve kriške hleba paštetom, za Milicu i pozvao je da ustane. Morao sam da krenem. Majstor Joca, moler s kojim sam povremeno radio nije voleo da kasnim. Bilo mi je teško što Milicu ostavljam samu, ima samo 5 godina, ali već je navikla i dobro podnosi to vreme dok joj sestra ne dođe iz škole. Grudvice moje, pametne, da nije njih, ko zna šta bi sa mnom bilo! Ispratile su me njene plave oči sa prozora, sve dok nisam zašao za ugao kuće, i sad je, znam, sela da doručkuje, a posle će da uzme neku od Mašinih knjiga iz nižih razreda i da sriče slova. Ona misli da ja to ne znam, ali čuo sam ih, onomad kako razgovaraju, i kako joj Maša objašnjava razliku između đ i ć.

Došao sam do kapije majstor Jocine kuće i ušao u dvorište. Joca je sedeo na terasi, bled i s tamnim kolutovima oko očiju. Nije mi dobro: "Moraćeš sam danas da završiš ono što smo juče započeli.",  rekao je i pokazao na stolicu pored. „Popij kafu i rakiju, uzmi alat i idi. Ja moram u laboratoriju i na ultrazvuk, noćas sam zaglavio u hitnoj, opet mi proradio kamen u bubregu. Uzmi celu dnevnicu za sebe, i danas i sutra. Ja neko vreme neću raditi. Ako hoćeš, možeš da preuzmeš sve pogođene poslove do septembra, ja ću verovatno morati na operaciju." Ništa mu nisam rekao. Samo smo stegli ruku jedan drugom i pozdravili se. On zna da ja ne umem s rečima, ali da sam mu duboko zahvalan što me naučio svom zanatu i primio za pomoćnika. Pre par godina smo obojica ostali bez posla kad je propala fabrika u kojoj smo radili i ne znam kako bismo ja i moje devojčice preživeli da nije bilo njega i njegove žene Rade. Oni nisu imali decu, a zavoleli su moje ćerke kao da su im rod najrođeniji. Pomislio sam kako ćemo ipak danas proslaviti Oljin rođendan onako kako bi ona volela da je sa nama,  i pun elana prionuo na gletovanje zida koji nismo juče uradili.

 Negde oko podneva sam završio, javio se vlasnicima kuće u prizemlju da će se zid sušiti popodne i da ću doći predveče da proverim u kakvom je stanju. Onda sam otišao do mesare, kupio pola kile kobasica, i malo krompira na pijaci. Nisam imao dovoljno novca za neke kolače, ali u pekari je bilo finih krofni prelivenih čokoladom, pa sam uzeo tri i odneo sve to kući. Milica i Maša su se iznenadile i obradovale videvši me sa toliko kesa i namirnica. Pitale su  me da li možemo da odemo do Oljine večne kuće (nikad nisu govorile  reč –groblje, rekle  su da im mnogo ružno zvuči) i ja sam se složio.

Maša i ja smo napravili ručak, Milica je postavila sto i seli smo da ručamo, kad je neko pozvonio na vrata. Otvorio sam, a ispred je stajala tetka Rada i držala tacnu sa tortom, a brada joj se tresla od suzdržanog plača. „Uzmi i ljubi malene. I ja sam rasla bez majke. I znam kako je teško ocu da bude i majka. A ti si najbolja majka koju znam.“