Malo stopalo

Knjiga treba da bude sekira koja će razbiti zaleđeno more u nama, napisao je neko, ne znam ko, jer retko čitam knjige. Nikad nisam video zaleđeno more, mada živim na primorju. Pedeset mi je godina, ali ko sam ja zapravo? Moja žena kaže da sam slabić, u stvari, to je rekla pre nego što me je napustila, a ima tome već peta godina. Ja sam plašljivo i nežno biće na rubu nervnog sloma i pitam se, ima li izgleda da potpuno izgubim kontrolu nad sobom. Mrzim bračne parove: žene koje farbaju kosu  da bi se slagala sa bojom kaputa i muškarce koji veličaju materijalizam. Prezirem svet odraslih, njihova skupa kola, markirane kofere i garderobu, dokumenta, žalopojke o kreditima i jalove rasprave o migrantima. Odrasli ne izgledaju ni upola dobro kao što misle.

Onaj sam što živi na moru i od mora, koji se raduje suncu i uživa dok posmatra Jovanu. To je sve što znam o njoj, njeno ime, čuo sam na plaži kad je majka doziva. Gledam je svakodnevno dok igra odbojku na pesku i osluškujem njen vrisak koji je pun zadovoljstva. Nogama rasteruje pesak svud oko sebe dok trči za mlađim bratom. Na plaži izgleda smešno sa onim velikim vodootpornim satom na svojoj tananoj ruci i onim gornjim delom kupaćeg kostima koji joj služi kao odličje odrasle ženstvenosti. Obojeni karton ispod koga nema grudi, ali zato ima fino malo stopalo i to je izdvaja od svih ostalih devojaka. Usko, koščato i skladno sa dugim mekim prstima na završetku. Prekriveno  kožom, zategnutom preko oštrih grebena koji pokazuju četiri strane sveta, ispod koje se prozire mapa reka sa svojim pritokama. Njen smeh me privlači više nego njena figura, uostalom telo je poprište jada i dokaz prolaznosti.

Svoje demone držim pod ključem mada ponekad pobegnu, pa moram da ih jurim, trebao sam da ih pobijem na vreme, ali, eto, nisam. Želeći devojčicu koju ne mogu da imam ubijam sebe.

Toliko je lepa da prosto želim da naiđe neka vojska i poruši sve puteve i mostove prema kopnu, pa da nikada ne može da se vrati kući. Ona je za mene najlepša devojka na svetu a ja sam za nju matori i ružni starac koji je snabdeva cigaretama, krišom da ne vide njeni roditelji. Puši kradom na obali, sluša muziku sa telefona, svađa se sa roditeljima i psuje zbog neuzvraćene ljubavi. Ponekad je vidim kako plače. Pitala je mene da li ja nekad plačem. Ne, odgovorio sam, mornari nikad ne plaču osim kad im potone brod, a tada je već kasno za sve.

Kada je otišla još dugo sam tražio njene tragove u pesku. Bila je lepa dok je ležala na vrućem pesku savijenih kolena i gledala me s bradom na ramenu. Najlepša je bila kada  je odlazila od mene. Njeno vidovito stopalo je izabralo put. Napisao sam joj pismo na adresu koju mi je ostavila: Dvoličan sam Jovana, a ne želim da budem folirant u ovim godinama. Jednim okom prezrivo gledam na svet, a drugim čeznem za tim da me slave kao uspešnog pisca. Znaš, ja pišem, nisam ti to rekao. I čitam mnogo, slagao sam te da ne čitam samo da bih ti bio bliži. I plačem Jovana, skoro svake noći, jer se plašim misli koje mi naviru u samoći.  

Posle nedelju dana stiglo je njeno pismo: Ne plaši se, čula sam da  smrt ne boli. Pre neko veče sam se setila tebe dok sam pušila na balkonu. Ćao. U koverti je bio i njen ručni sat s mora, pokvaren, kao da je sudbina privremeno zaustavila vreme za nas. Iskoristio sam taj trenutak da sjedinim svoj život sa njenim i napišem ovu priču. U tome vidim istinsko spasenje, a smrti se ne plašim. Ništa prostije. Kad umrem treba samo da se izgubim iz svoga tela što pre.