Mi smo šutnuli, ej, kralja

Porodična predanja su najžilaviji vid literature na svetu. To je usmena literatura do koje sakupljači narodne književnosti ne mogu da dođu, ne mogu da je čuju i zapišu i kojoj civilizacijske novotarije ne mogu da naude. To je tajna književnost koja istim intenzitetom nastaje vekovima u uskom krugu ljudi i prenosi se brižljivo i pouzdano malom broju nastavljača. Porodična usmena književnost prenosi se uz doterivanja, prilagođavanja, modernizaciju, uz svesno i nenamerno cenzurisanje, uz izmene koje joj garantuju trajanje, ali redovno ima jaku didaktičku notu, koju pripovedači umeću kako bi uticali na mlađe generacije i oblikovali ih prema svojim željama.

Ipak, procuri i neko zbitije, kroz prikazni trenutak ili u vidu humora ili u vidu tek inventivne pripovedne digresije koja bi trebalo da podupre glavni narativni tok, neki događaj koji se ne može praktično iskoristiti u porodično-pedagoške svrhe, ali je upečatljiv u tolikoj meri da živi kao čista esencija literature. Tako sam i ja jednom začuo nešto potpuno očaravajuće, kao da je pripovedač greškom ubacio u svoju pripovest deo neke bajke: neko je od naših predaka šutnuo kralja u rame i oborio ga! Od tog trenutka je moja porodica postala ravna kraljevskim, ja sam dobio sertifikat o plemićkom poreklu, medalju koju sam odmah okačio, divio joj se i napajao se njenim tajnovitim zračenjem. Medalja, to sam ja!

Hteo sam odmah sve detalje u vezi sa događajem, ali ih nisam dobijao. Iako sam se tada ljutio na starije što kriju tako važan detalj, to sam ipak razumevao kao nešto od najveće vrednosti, kao nešto o čemu ne treba previše da se govori, da bih kasnije shvatio da im dugujem zahvalnost što su mi prepustili da sam razrađujem trenutak koji najviše određuje nas Podgorce, ili bar samo mene, čudnu sortu koja se uglavnom roji po krajnjim tačkama ljudskih vrednosti, koja ne priznaje nikakvu osrednjost. Ili lek ili otrov, ništa bljutavo.

Upornim istraživanjem, prisluškivanjem i moljakanjem na kraju sam rekonstruisao istorijski trenutak u kome je predak Aleksandar ostvario podvig bajkovitih razmera. Bilo je to 1915. godine, prilikom povlačenja preko Prokletija. Vojnik Aleksandar je prvi put sreo kralja Petra u Vranjskoj Banji, drugi put u Peći, gde je dodeljen kraljevoj pratnji i krenuo je sa prvom grupom vojnika Rugovskom klisurom kao prethodnica, sa zadatkom da obezbedi prolaz. Zima je bila opaka, vojska lenja.

Treće noći, malo ispod planinskog vrha, sa druge strane državne granice, Aleksandar je stražario do četiri sata i vraćao se logorskoj vatri promrzao i uveren da mu smena nije došla na vreme. Oko vatre je bilo nekoliko vojnika koji su sedeli na primaknutim trulim deblima. Svi su ćutali i držali ispružene dlanove prema plamenu, kao da se upinju da magijom održe vatru. Među njima je bio i starac ogrnut šinjelom bez oznaka. Promrzao i ljutit Aleksandar ga je nogom gurnuo, on je tiho jeknuo i skotrljao prema vatri:

– Matora drtino, što pa ti bežiš? Ko će tebe takvog da ubije?

Vojnici su odmah skočili da podignu starca, a jedan je obavestio Aleksandra, koji je već seo i skidao rukavice:

– Hej, to je kralj!

Skinuta rukavica je upala u vatru, a sa drugom na ruci moj predak je ostao bez pomoći nogu i onesvestio se, što i nije svojstveno junacima... Ili jeste. U svakom slučaju, kralj je insistirao da se nervozni i neoprezni vojnik disciplinski ne kažnjava, ali se događaj vrlo brzo proširio i on je za saborce do kraja rata ostao bez vlastitog imena. Od Soluna, preko Kajmakčalana, do Beograda bio je Onaj koji je šutnuo kralja. Tako ga je znao i kraljev sin sve do pobedničke smotre 1918. na Banjici. Tu su se upoznali i regentu je blicnulo oko kada je saznao da su imenjaci, kao da je u tom šutiranju video važnu simboliku.

Kada je odratovao narodno, kraljevo i svoje, Aleksandar bi pri rakijanju opominjao sauživaoce s kim imaju posla, ako je šutnuo kralja, onda može i sve ostalo, što je u potpunom skladu i sa mojim naknadnim tumačenjem suštine tog događaja.

Onu nagorelu rukavicu, koju je oteo od plamena, čuvao je do kraja života ispod jastuka. Kažu da je nosio u džepu kada se poslednji put sreo sa naslednikom starog kralja, u Oficirskom domu 1931. godine. Kralj je tada organizovao redovni susret sa svojim saborcima iz rata, a kako pradeda Aleksandar nije dolazio na neke prethodne, lično ga je pozvao preko ađutanta, i ovim se rečima, šireći ruke i osmeh, obratio mom pretku:

– Imenjače, nadam se da mene nećeš da šutneš!

Gradski oci su se čudili kako kralj zna ime svakom soluncu, a najviše rečima mog Aleksandra i njegovom držanju kojim odbija ponuđeni zagrljaj:

– Ne, kralju moj, sada je dovoljno vatre, još me greje ona za koju sam se borio.

Čudno je što niko šutiranje kralja nije zloupotrebio kada su malo kasnije zavladali antimonarhisti, a sigurno se moglo profitirati u novom režimu takvim podatkom. Volim da se držim mišljenja da su Aleksandrovi potomci i novu vlast gledali kako da šutnu.

 Zoran S. Nikolić​