Mimikrija

Čula je ritam tupih, udaljenih bubnjeva, pokrivali su je i nosili je kroz dan. Hodala je u vremenu pored vremena. Nije mislila, samo je osećala. Treperila. Nikada se nije osvrnula za životom koji je ostavila, nikada je bol nije proganjala. Stopljena sa nekakvom unutrašnjom, primalnom svetlošću, naučila je da živi u danu, bez sutra, bez juče, u sekundi koja je za nju predstavljala celu dužinu života.

U rukama nosila je cveće, svaki je ubrala sa posebnom pažnjom. Ružu, krin, kalu... Ni jedan cvet u tom buketu nije egzitirao bez svoje svrhe, svaki je stajao tačno na mestu koje mu pripada. Hodala je lako, uspravno. Hodala je i osmehivala se nepoznatim maskama dodirujući vrhovima prstiju latice, prinoseći buket nosu i udišući miris koji je za nju označavao postojanje baš u tom trenutku, ceo život u mirisnoj sekundi zadovoljstva.

Niko ko ju je video nije ostao ravodušan, savršena mistična lepota neviniog, a dalekog, vidljivog, a kraljevski nedodirljivog, ali niko nije u njoj mogao prepoznati ono što je u stvari bila.

Ispod te beline krila se crna rana, krvava, gnojava i duboka. Od smrada ustajalog truljenja ništa tu ne bi nicalo da ona nije pronašla lek. Zatrpala ju je zaboravom. Postala je drugo sunce, stranac prvom od koga se sakrila, umrla,  da bi se ponovo pojavila. Bol je nestala, smrad je izvetrio, koža se svukla i ponovila novom krinkom. Lepota je sahranila monstruma.

Sunčan dan. Ulica puna odraza. Osvrnula se i prešla nesvesno rukom preko crvene haljine, ispravila je nabor na struku i zanjihala kukovima. Visokim potpeticama cepale je asfalt, odzvanjale su kao urlik upokojene zveri. Neko je pozva imenom koje je zakopala, osvrnula se nehajno i nepoznatoj utvarui poklonila osmeh:

" Da li si to stvarno ti? Nisam te videla deceniju! Poznala sam te po očima, samo si ti imala te ogromne oči, pune i tamne. Sunčice, sećaš li me se?"

Ništa iz gnoja nije nicalo, samo se ritam udaljenih bubnjeva malo pojačao u slepoočnicama i premazao joj oči treperavim staklom.

" Posle svega mislila sam da si negde umrla, a evo tebe...ne,ne sećaš me se...šta se to sa tobom desilo? Tako smo se divno družile, htela sam odavno da ti se izvinim što ti nisam nikada pomogla, ali ti si uvek ćutala. Nisam tada htela da se mešam...posle sam se stidela sebe...izvini sunašce…”

Ništa iz smrdljive krvi nije došlo do blistave kože. Još jednom se osmehnula i iz buketa izvadilanaj najcrveniju ružu. Pružila joj je cvet i okrenula se na visokim potpeticama. Nije slušala dalje, nije videla ništa osim plavog jutra.

Jedna suza koja joj je skliznula iz treperavog ogledala, osušila se na ružičastom obrazu.