Miris

Sedela je i u potpunoj tišini čekala da čovek umre. Držala ga je za požutele prste i izgovarala umirujuće reči u koje ni sama više nije verovala.

Posle toliko godina negovanja umirućih znala je da iza života nema više ničega. Da je iza samo tama i beskonačno ništavilo. Živiš onoliko koliko si živ u srcu, očima, delima, a posle, onoliko koliko te se drugi sećaju.

Njen sadašnji pacijent je upravo izdahnuo.  To je osetila kao blago ježenje na svojoj koži, kao lagani vetrić, a to je duša napustila telo i otišla u mrak iza oka. Ustala je i zatvorila mu oči. Lice mu je prekrila čaršafom i upisala vreme smrti. Zatim je obukla kaput i krenula kući. Setila se kako je nekada bila jako ponosna na svoj posao. Smatrala je da nema ničeg plemenitijeg i uzvišenijeg od olakšanja koje je pružala onome koji odlazi u večnost. Dolazila im je sa osmehom, zurili su u nju uplašenim očima, neznanje o onome što sledi, strah od bola, užas saznanja o konačnom ona je terala urođenim mirom i ubeđenjem da im donosi konačno olakšanje i odvodi ih u prostor odakle su i potekli. Imala je osećaj da je baš njen stisak ruke i nežno milovanje glave okupane hladnim znojem, onaj uzvišeni čin predavanja jedne duše bogu. Sada se više i ne seća kada je konačno shvatila da je i sama prestala da živi. Verovatno se trgla onda kada je ljubila decu svoje sestre ili dok je stidljivo očima krala prve poljupce zaljubljenih parova u parku.

Izašla je i hodala brzim i energičnim korakom. Tako je navikla. Dan je bio sunčan, u vazduhu je mirisalo proleće. Osetila je želju da produži dalje, da promeni raspored koji je godinama bio isti. Skrenula je puteljkom u pravcu šume, tamo su mnogi zaljubljeni parovi nalazili sklonište od pogleda, a porodice mesta za uživanje u zelenj oazi. Nije zima još uvek povukla svoje ledene kandže, još uvek je bilo hladno i verovatno neće nikoga sresti, ali ipak se nadala.

Nakon par sati hitrog hoda glava joj se razbistrila, a oči napunile životom. Iz kože ispario joj je poznati smrad smrti, mirisala je na ženu koja čezne, umršena kosa orosila se znojem, raskopčani kaput otkrio je putenost koju je sakrila od smrti, a sada je oslobodila pred lepotom. Iskoračila je na samu ivicu provalije ispod koje je tekla brza reka. Pogled je oduzimao dah. Sela je na panj i udahnula duboko, pustla je da je lepota kupa i oživljava. Iznenada, do nosa joj je dopro dobro poznati miris. Poskočila je i zakoračila u šumu na obronku strmine. Nije tražila dugo, na mahovini, među stablima bora ugledala je mrko krzno. Prišla je vrlo oprezno, videla je vuka, velikog, starog vuka, dah mu je smrdeo na trulež, teško je disao. Kada je čuo njene korake polako je otvorio oči, bile su sive i bistre. Pogledala ga je celog i shvatila da se tu dovukao da umre od starosti. Pomilovala ga je po glavi i moćnom telu i uzdahnula, a onda je klekla na mokru mahovinu i počela da izgovara umirujuće reči. Činila je to sve dok mu se pogled nije ugasio. Onda je zaplakala, jecala je prvi put posle toliko godina, plakala je i nije prestala. Nije ona plakala nad vukom, plakala je nad sopstvenom sudbinom. Ona nikada neće moći da ima život, smrt joj sedi na ramenu i čeka.