Muke udovičke

Sedele su na zadnjem sedištu auta i smejale se kao lude. Niko ništa nije rekao smešno. Kada bi smeh utišavao, bilo je dovoljno da pogledaju jedna u drugu i da nastane urnebesan smeh. Već su po petu maramicu kvalise i evo, vade iz kesice nove papirne maramice.

Starija je imala blizu šezdeset, a mlađa 5-6 godina manje. Bile su krupne građe, jakih kostiju, ali i sa dosta mesa. Blagi višak. Građa im je odgovarala podneblju gde su zadojene – Zlatiborski okrug. Crne kose su uredno savile u punđe, na ušima su se njihale zlatne minđuše, oko vrata osrednji zlatni lančići sa privescima u obliku krsta. Lepo, uredno i moderno obučene, mada mlađa, za nijansu nekonvencionalnije od starije. Zajapurenih lica, hladile su se maramicama, a onda tražile nešto jače i veće, jer trebalo je onolike glave i onoliku kosu rashladiti. Počelo je polako i da vonja po znoju u kolima, te mladić koji je vozio, otvori malo svoj prozor. Starija žena ga klepi nečim čime se hladila po glavi i strogo mu naredi da zatvori prozor.

- Ali, majka, vi niste normalne. Šta vam je? Prvo me nervirate što se bez razloga smejete, a onda ste još i počele da se osećate na znoj...

I ne dovrši rečenicu, kad ove dve opet puknuše u žestok smeh. Ona mlađa se toliko zasmejala, da u nekoliko tenutaka nije mogla da diše, pa je ova starija lupi po leđima da dođe sebi, a onda opet salva smeha i novi pljusak znoja.

Ova starija je ostala udovica tek što je rodila drugog sina, ovog momka što ih je vozio. Pokojnog muža je i posle 35 godina svakog dana po desetinu puta pomenula. Udavala se više nije, a živela je poštenim životom ucveljene udovice. Mlađa je crninu za mužem obukla unazad sedam godina. I ona je odgajila dva sina. Rođene u mnogobrojnoj porodici, bile su jedina ženska deca, pored četiri dečaka. Rođene sestre. Braća su im vremenom, pogotovu otkako su obudovile bila velika potpora i sa svojim ženama i svojom decom, živeli sa sestrama i njihovim sinovima u slozi, poštovanju i čestim posetama. Išli su jedni kod drugih na slave, pa na rođendane svoj deci, pa su utom pristigli i unučići, pa se familija širila uzduž i popreko. Bili su dugovečni s majčine strane, koja im je u 92 godini još živa i svi su je zvali „maja“. A ona je bila najkrupnija i samo je od dva sina bila dva-tri santimetra niža.

Sve sam ih dobro poznavala, jer sam sticajem okolosti starijoj sestri pomogla oko sina dva puta i to ne za malu stvar. Tako je započelo moje prijateljstvo sa svima njima, takoreći, neprebrojivim. Iz poštovanja, starija sestra kada je pozivala na slavu, prvo je mene zvala, pa onda majku, braću, sestru, kumove... i ostale koji su bili na uzovu.

Verovale su mnogo u gatanje i prosto imale strast prema toj sumnjivoj raboti. Išle su gde su čule, te za ovo te za ono i duboko verovale da su im „gatke“ pomogle. A u stvari, ništa im nije falilo. Bilo je para, kuća, kola, zdravlja... izuzev uobičajenih kostobolja ili slučajnih prehlada. Jelo se i pilo, lepo se oblačilo, letovalo, zimovalo, putovalo u inostranstvo, svi su imali dobre ušteđevine.  Svojim prijateljima su nudili pozajmice, ako bi čuli da su u problemu i niko ih nikada nije „zavrnuo“. Njih dve su redovno dva puta godišnje išle u banju. Troškove su im plaćali sinovi i to se tako uvrežilo kao normalno. Ne daj Bože, bilo bi nenormalno da ne odu, što im se nije ni događalo.

I tako, slušajući o tim gatarama, čuše i za jednog čoveka. Čovek nije gatao. On je imao drugu, veoma delikatnu veštinu. Živeo je na 60-tak kilometara udaljen u planinskom selu. Bavio se poljoprivredom, a najviše uzgojem stoke i bio poznat proizvođač pršute, stelje, čvaraka, kavurme, slanine sapunjare, slanine sa dva, tri i više prsta mesa... Međutim, sestre nisu iše kod njega ni zbog suhomesnatih poslastica, ni na gatanje, ni na pršutu, kulen i slično.

Tajnu su mi obe otkrile. Jednog dana pozovu one mene kod starije sestre na kafu. Kako znam i umem da dođem, nema opravdanja, moraju nešto da mi ispričaju. Sa kafom, ratlukom i obaveznom višnjevačom i sa buketom cveća zazvonim na spoljna vrata, a one, vidim kroz žuto mat staklo poletele obe, pa se zaglaviše na vratima. I odmah udariše u smeh.

Posle slatkog i kafe uz čašicu njuhove orahovače, počeše priču.

- Išle smo sestra i ja – reče starija, – kod jednog čoveka u to i to selo, na masažu. – Ja taman otpih gutljaj orahovače i zagrcnuh se kao nikada u životu.-

- Masažu? – ponovih ja.

- Ti znaš dobro, možeš da mi budeš dete, – reče starija sestra, – da sam ja mlada ostala udovica, a eto, tako je Bog hteo da i moja sestra evo već osmu godinu je bez muške ruke... Čujemo mi da u tom selu živi čovek koji masira žene koje nemaju muževe. – ja još više otvorih oči, rekoh joj da sačeka dok ne sručim celu čašicu orahovače, pa da onda nastavi.

- Odemo ti mi kod njega i on nas jednu po jednu primi i izmasira. Kako? Pa lepo, rukama. – opet obe u smeh, – Gde masira? Pa, kako da ti kažem, dete, po stomaku! – Ju! Viknuh ja.

- Ima grube ruke, seljačke, ali masira, dete, stručno! Kako je koji minut masaže prolazio, tako mi je sve lepše i lepše bilo, kao da mi se neka debela paučina skidala sloj po sloj sa očiju, glave, grudi... i stomaka.

Ko je tada prolazio pored kuće starije sestre, verovatno je bio zbunjen. Iz kuće se orio smeh u tri glasa, pogotovu kada je preuzela reč mlađa sestra i detaljno opisala način masaže i sasvim ozbiljno rekla:

- Ali, da se razumemo, nije on nas „dole“ masirao, nego po celom stomaku i samo do „nje“ i sve nam je na svoje mesto vratio, onako kako da ti kažem, kao da smo bili sa našim muževima svih ovih godina.-

Kroz suze i smeh i ogromno zadovioljstvo koje im je zarumenelo obraze, rekoše da idu opet idućeg meseca.