Nadrealistička priča

Pusta tišina razlivala se kroz plavetnilo razvića. Kilavim ručerdama svodovi su čuvali tajnu od vlasnika, od glasnika. Tramvaj je tišinu pretvorio u krkljanje, žuborenje, nalik na naučno-fantastični film. Sedeo sam gledajući kancerogeni mladež na debelom vratu nekog čovečuljka ispred i razmišljao o kuvanim đevrecima i bavarskim kiflama. Dok sam uživao u tišini i ukusu, za rukav me je povuklo ciganče.

-Čiko, imaš li deset dinara, da te ne bije maler?

-Beži od mene! Vidi ga, isprljao si mi rukav.

-A čiko, molim te, zbog slobode.

-Beži kad sam ti rekao!

Kada je krenuo da odlazi, shvatio sam šta sam zapravo uradio. Izdrao sam se na dečačića koji je sam jedva koračao prepunim tramvajem. Video sam svodove u njegovim očima, kao dva šeširića koja te proganjaju posle jake svetlosti. Okrenuo sam se ka staklu, želeći da se skupim i učaurim. Da nestanem.

Odjednom sam se našao u studiju koji je mirisao na prosuto pivo i memlu, dok su na zidovima podrhtavale opeke od suvih baseva. Muzika je mešavina buke i tišine. Sedeli smo čekajući da počne zanimljiv sklad, iako ja nisam shvatao na koji način sam dospeo na to mesto. Sve u deliću sekunde. Osetio sam poriv ka onostranom. Sedeli su, cirkali pivo i smešili se. Prebledeo sam. Kako sam ja dospeo među ove ljude, prijatelje, neznance?

Proganjale su me beličaste senzacije; gomila malih zvezda. Očni pritisak, osećaj kao kada te reflektor zaslepi pa te satima nakon toga iščekuje šeširić duginih boja. Zanimljivo je bilo pratiti ih pogledom. Čekao sam da stvarnost nagovesti svoje postojanje. Nešto me je ponovo povuklo za rukav. Naglo sam se okrenuo želeći da dođem do rešenja, ali ničega nije bilo. Nasmešio sam se, a osmeh je postao tup kada sam vratio glavu u prvobitni položaj. Scenario se potpuno izmenio!

Nisam više bio u studiju, već u svom stanu, u dnevnoj sobi, okružen rođacima koji su, koliko sam mogao da primetim, čekali da završim priču koju sam započeo.

-I, šta se nakon desilo?

-Da, da. Reci nam, reci! – uzvikivali su uzbuđeno, dok sam ja neartikulisano pokušavao da kažem reči koje su postale urlik ili dah.

Tremor, panika, žile su mi podrhtavale.

-Samo trenutak i nastavljam – izgovorio sam na jedvite jade i otrčao do kupatila da se umijem i saberem, ako je to uopšte moguće.

Sopstveni lik, kao crtani film, kao nezanimljiva predstava. Poželeo sam da se grohotom nasmejem, ali sam zaboravio da sam grgutao vodu u isto vreme, te sam sve po spisku ispljunuo po iskrivljenom sebi, po ogledalu. Mrlje su se slivale čineći čudesa od oblika; širile su se i skupljale u ritmu tuđeg magnovenja.

Izlazeći iz kupatila, slika se promenila i zapravo sam izašao iz ulaza predratne zgrade u centru Praga. Ljudi su trčali iz prodavnica, jurili kao bez glave, dok sam ja zapanjeno išao ka njima. Kao da su bežali od zamišljenog monstruma. Neshvatljivo mi je bilo to što sam ih zapravo sve razumeo, a pričali su jezikom koji u životu nisam čuo, verovatno češkim. Svuda je treperilo Požuri, požuri! Voda navire! Stajao sam nasred ulice, automobila nije bilo, želeo sam da shvatim šta se zapravo desilo. Beton je bio mastan, pun školjki i mrlja od peska i mulja. Osetio sam povlačenje za rukav. Okrenuo sam se naglo i ugledao starca koji je iz sve snage trčao ka meni i davao mi znak da požurim za njim.

-Trči, čuvaj glavu! Voda navire! – ščepao me je za ruku i odvukao u ulaz zgrade iz koje sam izašao.

– Idemo na vrh! Gore ćemo biti bezbedni.

-Možeš li mi reći šta se dešava? O kakvoj vodi pričaš?

Gledao me je kao da sam sa Marsa pao. S prozora lifta gledao sam kako voda šiba po ulicama i nenormalnom brzinom prolazi kroz trgove. Video sam žene i decu koji nisu stigli kako nestaju pod pritiskom bujice. Čuo sam plač! Čuo sam plač!

Kada smo stigli na vrh zgrade, gledao sam kako reka uništava sve. Pogledao sam meštanina i upitao ga ponovo šta se zapravo dešava ovde.

-Gospodine, vi zaista ne znate. Vekovima je ovako, nije se to desilo juče. Ljudi nisu poštovali prirodu, zato sada moraju da ispaštaju za svoje grehove. Pola sata dnevno slobodni smo da izađemo i pokupimo sve potrebštine. U to vreme, voda nestane, niko ne zna gde, da bi nakon toga ponovo dolazili na vrhove i skupljali se u svoje ljušture.

-Izvinite, ne razumem vas. Zbog čega trpite ovo sve? Zašto ne odete odavde u zemlju gde nema briga? – pogledao me je uvređeno i krenuo da mi odgovara blago agresivnim tonom.

-A gde da odem? K'o da čovek može da bira gde će i šta će! Nekada je birao i vidi šta se desilo. Moramo da ispoštujemo prirodu da bi nas poštedela jauka – bore su treperile na iskrzanom licu. Čuo sam vapaj i nisam ništa moga da uradim povodom toga sem da zažmurim. Šeširić, duginih boja, pojavio se u podsvesti.

Otvorio sam oči i ponovo sam se nalazio u stanu, samo što ovog puta nisam znao čijem. Miris je bio poznat, ali nikada nisam bio u njemu. Voda je bila do članaka, a nepoznati ukućani kofom su izbacivali vodu iz dnevne sobe u kuhinju. Prilazio sam im polako, a oni kao da su znali da sam tu. Pogledali su me duboko i familijarnim glasom me upitali:

-Što stojiš tako, dođi, pomozi nam! Evo ti kofa ovde.

-Šta radite to?

-Ti kao da si sada stigao. Vidiš valjda da izbacujemo vodu iz dnevne sobe u kuhinju, pomozi nam.

-Iz dnevne sobe u kuhinju? – zbunjeno sam poželeo da ih razumem.

-Da, što?

-Zar ne vidite besmislenost u vašem postupku? Zar nije lakše izbaciti svu vodu, nego raditi to što vi radite? Da li ste svesni da prosipate iz šupljeg u prazno? – pokazao sam im logičan pristup, ali nisu bili zadovoljni mojom retorikom.

-Ti kod svoje kuće slobodno radi šta hoćeš, ali ovde poštovaćeš mene, je l' si čuo? – skočio je ka meni želeći da me ozledi.

–Nemoj da se mešaš i da nam pokazuješ šta je bolje! Zadovoljan sam i ovim što imam i imam. Od kada sam bio dete radim na ovakav način i ti ćeš samo da se pojaviš i da mi opovrgneš postojanje i mukotrpni rad celog života! Znam ja kako da se spasim, ne trebaš mi ti! – zviznuo je jako i iz senke pojavio se ogromni vučjak koji je iskeženo krenuo da me ubije.

Adrenalin je učinio svoje, otkucaje srca osetio sam u grudima. Kada je skočio, uhvatio sam ga za šape i krenuo da ga bacakam o pod bez razmišljanja šta radim i kako to radim, samo sa jednim instiktivnim osećanjem, preživeti. Žena i muškarac začuđeno su posmatrali dešavanje, dok sam zadihano odlučio da ga bacim i da sav njihov pokušaj da izbace vodu uništim poslednjim prskanjem. Osećao sam se kao životinja. Disao sam i režao u isto vreme. Kako su se otkucaji smanjivali, tako se ljudsko vraćalo i poželeo sam da ugledam životinju. Pipnuo sam kera; bio je ukočen. Njih dvoje su tek tada skočili ka psu i krenuli da ga celivaju.

-Ubio si nam psa! Ubio si nam kucu! – zabezeknuto sam gledao i poluludo i razdraženo počeo sam da ponavljam sebi:

-Ubio sam kucu! Ubio sam kucu! Ubio sam kera! Ne! Ubio sam kera!

Držao sam se sve vreme za glavu, želeći da shvatim šta se dešava. Kada sam rukama prošao preko očiju, osetio sam cimanje za rukav i nečiju ruku na ramenu. Naglo sam se probudio, ispred mene stajala je prelepa devojka koju nisam poznavao, ali kao da je bila sastavljena od svih devojaka koje sam pomalo poznavao.

-Gde si nestao? Upravo sam ti pričala nešto i samo si se izgubio. Šta ti je? Prebledeo si.

Ustao sam naglo i reči koje su izašle iz mene nagoveštavale su ludilo u kom sam bio.

-Želim da prestane!

Istrčao sam iz stana i našao se na bojnom polju, okružen leševima koji su tumarali. Kao da nije bilo živih. Sa strane čuo sam korake kako se približavaju i govore.

-Ima živih! Ovde!

Odjednom je nešto sevnulo i našao sam se nasred ulice. Probudila me je sirena i čovek u kolima koji se drao:

-Ako se ne pomeriš, zgaziću te! Diži se narkomane, nije ti ovo kuća, već ulica.

Želeo sam da se pomerim, da ustanem, ali nisam mogao ništa da uradim, ništa da osetim, sem memljivog vazduha u nozdrvama. Zatvorio sam oči, znajući da će se ponovo nešto desiti, promeniti. Podsvest me je bombardovala šeširićima.

Bio sam na trotoaru. Nigde automobila nije bilo. Preko puta ulice stajali su roditelji i zvali me kao da sam pas.

-Dođi kod nas. Požuri! Dođi! Nemoj da kasniš.

Refleksno sam ustao, pribrao se i potrčao ka njima. Čuo sam samo zvuke kočenja, udar i ponovo sam se našao u tramvaju, dok je pored mene hodalo ciganče koje je tražilo novac. Požurio sam ka njemu i iscimao ga za rukav. Pogledao me je svojim svetlećim očima. Izgledao je kao da se uplašio naglog dodira, ali isto tako kao da je sve vreme znao šta mi se dešavalo.

-Evo ti sto dinara, mališa. Izvini na onome malopre – izgovorio sam bez izraza na licu.

-Čiko, mogu li da ti šapnem nešto?

Spustio sam se ka njemu, približivši mu uvo i tada sam osetio nešto hladno u nedrima i onda toplu tečnost kako se sliva niz košulju.

–Oslobađam te, čiko.

Probudio sam se kod kuće, bez ikakve rane, te sam pomislio da je sve to bio samo još jedan prokleti košmar. Nije trebalo da jedem pred spavanje. Grohotom sam se nasmejao zbog toga što sam živ i oslobođen, te sam krenuo ka toaletu. Dok sam pišao, čuo sam šuškanje, kapanje i slivanje. 

Otvorio sam oči...

Stefan Megić