Negativni junak

N... je običan, najobičniji čovek. Uz njega ide sve što se može reći za svakoga od nas... N... je prepešačio više puta ekvator, da što brže bude tu kada... N... je izgovorio milione smislenih i besmislenih reči, da plove kroz vazduh otrova ili zanos ushićenja, uvek tu... Ali, morale su proći decenije, hiljade, desetine hiljada dana, divnih i bezličnih trenutaka, da lice N... dobije drugi izraz.

N. se naljutio, bio je besan, munje su sevale iz očiju, vatreni jezici palili ljude, drveće, zgrade, ulice. N. je bio besan na sebe. Bio je silno besan i nemoćan u olovnoj noći, da se ne može reći šta više.

N... je zaćutao, snažno, gromoglasno. Krik ćutanja, zavet dat sebi je plamteo... Zar to može da se dogodi odjednom, tek tako, iznenada?

 ... Zidine su nikle, betonska siva čudovišta su rođena, iza hiljada dana sve je pretumbano i ništa nije kao što je bilo. Vatre, ratovi, bolesti, tuge - sve se rodilo, umiralo i nanovo rađalo... Ali, N... je ćutao, oči nisu sevale, usta nisu izbacivala vatru, ali je ćutanje bilo sve bolnije. Njemu? NE! Nekome, mnogima, određenoj personi, prirodi? Ne znam...