(Ne)Očekivana smrt njegovog mrtvog tela

Viktor se tiho ušunjao u svoj stan, baš kao da je provalnik, lagano je zaključavao bravu osećajući se prijatno i oslobođeno, posle višenedeljnog odsustvovanja. Tiho se nakašlja, da stavi do znanja sebi da je došao.

Niko iz sobe nije odgovarao, ali nastavi uobičajeno, odlažući kofer, otvarajući vrata kuhinje, poveden samo za jednim mirisom, mirisom kafe koju će sebi skuvati ritualno paleći prvu, pa drugu cigaru. Kroz nekoliko minuta, opojni miris kafe, naprosto je mamio Viktora, da dobro osmotri svoju omiljenu šolju, da je protrlja obema rukama, a onda sa uživanjem da uzme prvi  gutljaj, koji će ga okrepiti. Uživao je, u svojoj omiljenoj polutami, prigušenog svetla, nameštene svetlosti koja tek osenčava, onako kako on želi, dok kroz prozor posmatra, sve one delove grada, sve dobro poznate, ali svaki novi susret sa prizorima krovova, lampiona, donosio je  neki novi detalj, nešto što je urezivao u svoje srce.

Ove noći, nije baš sve u rutini, nova kafa, koja bi bila uobičajena iza nedovršene, nije se kuvala, večeras će preskočiti, umoran je, neispavan, neće svući ni odeću, samo će leći i zaspati.

Nije uključio svetlo, ali osetio je nešto neobično u sobi, nešto mu je govorilo da nije onako kako je ostavio pre nekoliko sedmica... Ništa se nije naziralo, sve stvari stajale su onako kako ih je ostavio, ali ležaj je bio netaknut.“Nemoguće….“, pomisli“Ovde sam sebe ostavio u krevetu,uspavao sam se i otišao, a ja sam trebao sačekati sebe.“ Baš ga je zbunila velika neprijatnost, osećao je nelagodu, zabrinutost. Poče tumarati po mraku, pomerajući stolice, sto, otvarajući fioke, ali nijedan trag, ni znak nije pronašao, sada je bivao sve zbunjeniji, uplašeniji, kao da se nalazi u  centru neke igre, neprijatne i mučne, čak mu se i soba dobro poznata, poče  činiti drugačijom, kao da odjednom neka  sila sve ispretura po sobi i kao da  se našao ko zna gde. Za manje od nekoliko minuta počinjao ga je hvatati paranoični strah, da potrča ka vratima, ali nikuda dalje. Poče  mahnito tražiti ključ, ali ni  njega nije bilo, ni u džepu, ni na polici gde se uobičajeno nalazio... Sve se zavrte, kao na vrtešci, oseti  muku, lagano gubeći snagu, svest...

Ležao je na podu, toga je prvo bio svestan, tog trenutka kada se budio kao iz  mamurluka, teške glave, umornih očiju, nikuda nije mogao da pomeri  telo, samo je  tupo posmatrao, ižvrljani papirić u  desnoj ruci. Bez naočara jedva je  nazirao loše ispisane reči, sa naporom, gledao je papir, preliven i uprljan nekom bojom,uz mnogo muke uspeo je da odgonetne reči, NEočekivana smrt je...dalje se nije moglo videti.“Čija smrt, kakve su ovo gluposti?!" pomisli, naprežući se da protumači dalji tok, ali ništa samo dve reči, neki trag, znak za rešenje ili...