Ničija zemlja

U restoran je ušao visok čovek nemarnog izgleda, čije lice je odavalo dugo žvakanu muku, koju nije mogao da proguta, ali ni da izbaci iz sebe. Zelena izlizana jakna tužno je visila na mršavom telu, a neuredna kosa i brada od nekoliko dana odavale su izgled umornog čoveka iščupanih korena, koji se nisu primali u tuđu zemlju... Samo što je bez reči seo za sto, gazda restorana je spustio ispred njega šolju za čaj, tacnu sa nekoliko filter vrećica, činije sa šećerom i mlekom i metalni čajnik sa vrelom vodom. Sve je podsećalo na dobro poznat ritual dva stara znanca…

– Vi ste krivi za rat! – kao da se naglo probudio iz košmarnog sna, sevnuo je pogled u lepo popunjenog, izbrijanog vlasnika restorana, koji je gordim pogledom sa visine i zadovoljnim osmehom dodatno iritirao gosta. Dva znanca iz Bosne koje je vihor rata rasejao daleko od zapaljenih kuća, pronašla su se u Londonu, na ničijoj zemlji, u restoranu koji su posećivali i Srbi i Hrvati i Bošnjaci…

– Ko je kriv za rat? – podigavši ton, Vukašin je seo za sto i, širom otvorenih očiju, pogledao u svog gosta. U ovo vreme restoran je bio prazan, pa su bezbedno mogli, i na srpskom i na bošnjačkom jeziku, da glasno kažu šta imaju i da se odlično ne razumeju…

– Pa... Vi ste prvi počeli! Htjeli ste da uzmete pola Bosne! E... Nije moglo, jarane…

– A šta ste vi htjeli, da se otcjepite iz Juge i da povedete Srbe sa sobom! Ti imaš pravo da se otcjepiš od Juge, a ja nemam pravo da se otcjepim od Bosne ili, još tačnije, da ostanem u Jugi! E... To ne može, jarane…

– Kao što vidiš... Može!

– Da, da, a šta ste dobili, i po koju cjenu? Sad ste svoji na svom... sranju. Izborili ste se za jedno veliko ništa, i to vam niko ne može oduzjeti! Samo vam je Alija profitir’o, postao je najbogatiji čovjek na Balkanu, a narodu ostavio narodne kuhinje! Svako je dobio ono za šta se borio, moj jarane…

– Imate vi svog Aliju! Važno je da smo protjerali ćetnike iz federacije…

– Kakve četnike, zar sam ja četnik, Kemo, jarane…

 – Nego šta si, za mene su svi Srbi ćetnici…

– Jesu li četnici oni koji su vas puštali preko svoje teritorije kada ste bježali od Hrvata? Jesu li četnici i oni Srbi koji su 35 godina od svojih plata izdvajali doprinos za nerazvijenu Bosnu i Hercegovinu? Da nije bilo pomoći od tih “ćetnika“, ti ne bi imao ni okućnicu, a kamoli kuću, jarane…

 – Kuću dali, pa je zapalili! To vam je u genima, moj jarane.

 – E, onda si ti genetski balija, ili još bolje... I ti si četnik! – gledajući gosta u oči, Vukašin je uspeo da ga iznervira.

 – Ja... Ćetnik! Odma’ bi’ se ubio! Vjeruj mi jarane, da sam na tvom mjestu, ubio bi’ se bez razmišljanja! Dvaput!

– Za početak, ubij se jednom! Pradjed ti je bio Srbin! Bolje ti je da skineš sa tavana slavsku ikonu i kandilo, i vratiš se vjeri pradjedovskoj, Kemo…

 – Opet lupaš gluposti, Mi smo Turci, jarane, od pamtivjeka…

 – Zato i pričate turski, da vas svi Srbi razumiju, Kemo... Priznaj da si Srbin, pa da pričamo k’o ljudi!

 – Ti si jedan buzdovan, ništa u glavi nemaš…

 – Ali znam ko sam, ko mi je otac, djed…

 – To znam i ja, konju jedan…

 – Dobro, rjeci mi kako ti se zvao djed…

– Šta te briga, vi ćetnici živite u prošlosti... I tamo ćete ostati!

 – I... Ko je pucao na srpske svatove…

 – Vi ste počeli rat!

 – Nismo dali da rušite državu! Kemo, za ljubav je potrebno dvoje…

 – Ne menjaj temu…

 – Glup si k’o... tocilo! I za rat je potrebno dvoje. Niste vi sjedeli kući, heklali i vezli goblene dok su vas Srbi ubijali! Ruke su vam krvave do lakata... Kemo.

 – Razbili smo vas, vi ste bili pičke i u ratu i miru, moj jarane... Ti si pobegao iz Prnjavora prvog dana rata, a sada se kurčiš, junačino…

 – A ti, ti si se odmah predao. Dve godine si jeo, pio, spavao u logoru, a ništa nisi plaćao, još si se i popravio, jarane... Ti si u ratu lepo profitir’o.

 – Ja sam u ratu progled’o! Video sam koliki ste zločinci, Srebrenica je dokaz da ste genocidan narod…

 – A... Kako si ti preživio taj... genocid? Ja sam znao i pre rata da vi ne vrijedite po lule duhana! Žrtvovali ste Srebrenicu da bi Ameri bombardovali Srbiju, gde će vam duša, Kemo! U stvari, pola duše, vi ste i dušu sunetili, otfikarili je na pola...– samo što je Kemo rešio da mu dobro odbrusi, trgao se na muziku sa mobilnog telefona i sve što je nameravao da kaže otišlo je u nepovrat... Izvadio je telefon iz džepa, pogledao u sagovornika, iako očima nije mogao da ga vidi, i ustao od stola…

 – Žurim, imam posla... Ne mogu te više slušat, a ni gledat, jarane…

 – Kemo, ni čaj nisi popio!

 – Posao zove... Zapamti gde smo stali.

 – Navrati sutra, da ti još nešto objasnim, balijo…

 – Eto mene oko podne, majku ti ćetnićku... – Kemo je sporim korakom izlazio iz restorana kao da nije želeo da ode. Za obojicu je ovaj razgovor bio trn u srcu, koji su, s vremena na vreme, zabadali sve dublje i dublje. Bol ih je vraćao u Bosnu, samo tada su ponovo prelazili pragove svojih kuća, osećali mirise prošlosti, podgrevali bol na zapaljenim krovovima u svom sećanju. Vukašin je tužno gledao za njim, bio mu je bliži od Džona, Stivena, Pitera, koji su mu se lažno osmehivali, a u njemu videli samo prokletog stranca. Kemo mu je bio bližnji, onaj kojem bi se krvi napio, ali bi mu i krv dao. Bili su dve polovine istog, prognanog, opljačkanog, prevarenog bića, koje je naviklo da živi u mržnji... U mržnji prema svojoj drugoj polovini, u mržnji prema sebi... 

Bratislav Rosandić