Foto: 
Nicole Michonski

Odakle si sele?

Kad sam upoznala Veru, posle par rečenica koje smo razmenile, ona mi kroz osmeh reče:

-Samo me ne pitaj odakle sam. Osim ako nisi spremna da poduže slušaš odgovor, mada nisam sigurna da ćeš ga i na kraju priče dobiti.

Kako ja spadam među one ljude kojima nikako ne treba nešto zabraniti, jer će baš to hteti, odlučno rekoh da baš želim čuti njenu priču.

-Sa jedne strane tu i nema neke posebne priče, a opet mislim da je nesvakidašnja. Verujem da se još neki ljudi nalaze u enigmi kao i ja, ali tome ne pridaju značaj. A meni je, veruj mi, najgore kad me neko pita odakle sam! Zato što ni sama to ne znam... Eto imam ovoliko godina, izučila sam neke nauke, spoznala svašta o sebi, ali mi to osta nepoznanica.

Moji roditelji su iz svog sela, seamdesetih godina otišli u Nemačku. Da zarade, da se skuće, pa da se vrate. Sestra i ja smo tamo rođene i odmah upozorene da to nije naša zemlja, ni naša kuća. Tako meni piše da sam rođena u Bilefeldu, iako nisam odatle.

Kako su mi roditelji odrasli kao komšije tu nadomak grada sva naša rodbina se okupljala kada dođemo kući. Zanimljivo, ali su mi baš oni često govorili da sam mala Nemica. Čak su i deca u nekim našim igrama, čim ponestane slatkiša koje smo doneli, znala da mi kažu da je livada njihova, pa i celo selo. Jer ja tu ne živim i nisam se tu rodila.

Ponekad me sve to zbunjivalo, to gde je naše i čiji smo, ali kao i svako dete brzo bih to zaboravljala. Jedino sam znala da smo sigurno deda Jovanovi i baba Marini. Radovali su nam se i roditelji moje majke i njen mlađi brat, ostale je radost držala samo pri pozdravu, potom se nekako gubila.

Kad smo mi krenuli u školu roditelji su kupili kuću u gradu i vratili smo se u domovinu. Nisu želeli da im deca uče na nemačkom jeziku, ili da se, ne daj Bože, kad odrastu zagledaju u tuđina.

U osnovnoj školi smo često odlazili u selo, udaljeno dvanaest i po kilometara od gradskog Trga. Moj deda Jovan bio je pekar pa je ponekad posle noćnih smena spavao kod nas. Ja sam rasla i volela svoj grad, rođake, selo, školu. Valja su nas roditelji onih godina u Nemačkoj toliko učili da je ljubav tamo gde su koreni, da smo to smatrali normalnim, jednako kao i doručak.

U drugoj godini gimnazije prvi put sam morala glasno da pitam:

-Pa dobro ljudi, odakle sam ja? Ali nisam dobila odgovor.

Iako smo se lepo družili i zabavljali kao generacija, ponekad bi me pecnuli komentari nekih drugova koji su se deklarisali kao „deca iz grada”. Podrugivali su se uspehu i garderobi onih koji nisu porasli u određenim ulicama, osporavali njihov  evidentno visok intelekt i vrlo grubo ih nazivali seljacima. Dičili su se imenima svojih roditelja u čemu su ih često podržavali i profesori. Mada me  nisu glasno prozivali, nisu me smatrali ni delom svog društva.

Iako su porasli na hlebu koji je noćima u pekari mesio moj deda, iako su mi pradedovi sa obe strane vekovima upisani u matične knjige naše opštine, dok su oni često po jednom roditelju, ili u drugom kolenu imali poreklo iz drugog grada ili sela, ja nisam bila gradsko dete!

Kad sam otišla na fakultet, bar sam znala da nisam iz Beograda. Za toliko mi je bilo lakše, ali i dalje nisam znala da kažem odakle sam. Na formularima sam upisivala mesto rođenja, ali sve dalje mi je bilo nejasno. Osim što su Beograđani bili jasni da im je drago što znam da nisam iz njihovog grada, pomogli su mi što su oni, za razliku od mene, znali odakle sam. Bez dileme mi rekoše da sam iz unutrašnjosti!

Konačno nešto konkretno!

Moj smeh na momenat zaustavi Verinu priču, Meni je njeno izlaganje delovalo kao lepa satira, ali mi se učini da na njenom licu vidim trag tuge. Rekoh joj da ne pamtim da sam čula da neko ima sličnu dilemu i da bi mogla napisati lepu priču od svog iskustva. Tada se i ona nasmejala uz opasku:

-Pre bi to mogao biti roman. Draga moja, ovo je tek deo. Zamisli, tek sledi udaja, pa selidba zbog posla, pa još jedna... Imam ovoliko godina a i danas ne znam odakle sam. Samo što mi je malo lakše sad, otkad znam odakle nisam.

Komentari

Komentari