Odgovor

„U životu se ništa ne podrazumeva. Ni to da će ti se želje ostvariti jer ti to zaslužuješ, niti da ćeš zbog nekog greha goreti u paklu, na lomači, nekada, ikada... Život je spiralno, uzdižuće-spuštajuće vijuganje slučajnog i zacrtanog, spoznatog i nikada shvaćenog puta bića ka...“

“Ka čemu?“ pitam.

„Pa, samo ka nečemu, ničemu, ičemu, bilo čemu, to je put ka tome što može da bude, a i ne mora biti, ka vidljivom, očiglednom, a može i ka neshvaćenom i nevidljivom!“

„Izvini, je l' ti to mene zajebavaš?“

„Ne, i ne koristim tu reč a, nažalost, vrlo često nemam reč za ono što želim da ti objasnim da bi shvatila smisao. Ti si umetnik i sama stvaraš svoj izmaštani svet, ti možeš da stvoriš neku sliku ovoga, trebalo bi,  je l' tako?“

„Tako je... Valjda!“

„Nije „valjda“, nego je tako. Razni su faktori tvog stvaranja: od preemotivnosti tvog bića, do životnih okolnosti koje su uticale da stvaraš, pa, rođenjem stečen talenat , sve je to zajedno uticalo da ti stvaraš tako kako stvaraš. To je tvoj vijugavi put, a dokle ćeš stići i da li si stigla i da li sve to ima nekog smisla, to tebe ne treba da interesuje! Samo stvaraj!  Život je vajarsko delo igre oslobođenog duha i  osećanja, ili obrnuto, kao i datog i zadatog.  Vajar stvara neki oblik od gline. Sve je u njegovim rukama, može da ima predstavu šta hoće da izvaja, a i ne mora, samo se prepusti, igra se, i stvarajući on daje, pronalazi ili samo sluti smisao sebi, glini, trenutku u kom živi, tako nabacuje svoja osećanja, gnječi stvarnost, miluje prošlost, urezuje noktima ili nožem svoju budućnost...takav je i naš život. Put. Način. Znam šta hoćeš od mene. Hoćeš utehu, odgovor, rešenje, logiku u moru nelogičnosti, spas za brodolomnika, svetionik. Ne mogu ti  to dati, a ni potvrditi da postoji, a postoji... Umetnik si, shvatićeš jednog dana, ako nisi već shvatila!“

„Nadala sam se da ćeš mi, ipak, do sada biti jasniji! Nisam nezahvalna, svesna sam koliko puta si mi pomogao i zato ti hvala! Ali...“

„Moraš sama. Neke stvari moraš sama.“

„Znaš, ja i dalje ostajem zbunjeno biće sa pedesetpet godina i čini mi se još zbunjenija nego kada sam bila mlađa... Verujem u Boga, a nisam sigurna da postoji. Volim, a patim. Znam, vidim, a ne verujem da je čovek i dalje najveće zlo u prirodi, a kunem se u ljubav prema svakom pojavnom i nepojavnom biću, a najviše se kunem u tog istog čoveka.Verujem u njegovu lepotu i razumem ga uprkos svemu... Reci mi, molim te, postajem očajna i pored svih mojih divnih misli, truda, stvaranja i leta iznad ružne stvarnosti...  Ne tražim nagradu, ne tražim  ništa posebno, samo da vidim, da doživim odraz Božje promisli! Neka mi kaže da sam Ništa i da se u Ništa vraćam, sve ću prihvatiti, ali, molim te, daj mi vidljiv odgovor, i da već jednom shvatim, da nikada više ne sumnjam...“

„U životu se ništa ne podrazumeva. Ni to da će ti se želje ostvariti jer ti to zaslužuješ, niti da ćeš zbog nekog greha goreti u paklu, na lomači, nekada, ikada... Život je spiralno, uzdižuće-spuštajuće vijuganje slučajnog i zacrtanog, spoznatog i nikada shvaćenog puta bića ka...“

„Jaooooooj, ne ponavljaj mi to kao papagaj! Daj mi, bar, jedan odgovor na sva moja pitanja, daj mi skicu, nagoveštaj!“

„Dobro Jadranka! Daću ti odgovor koji tražiš, ja sam tvoj Vodič i učiniću sve da shvatiš. Prati moje instrukcije. Zatvori oči, reci šta ti je na duši, ja ću te saslušati i kada završiš reći ću ti da otvoriš oči!“

„Dragi Bože, oprosti mi što verujem u Tebe, u Ljubav, u Čoveka, u Smisao, u Lepotu i Dobrotu, a u isto vreme tražim od Tebe dokaz! Daj mi Bože mogućnost da ugledam Tvoj put, da ne sumnjam u Tebe, da prevaziđem sve moje patnje, daj mi snage da pomognem svima, a najviše sebi...“

„Otvori oči! Skloni koprenu zabluda i sumnji. Nikada ne sumnjaj. Volim te!“ reče Vodič i nestade.

Na istkanom platnu Odgovora kao zamagljenom ogledalu ukaza se obris nečijeg lica. Ugledah Sebe kao da sam se prvi put ugledala. Suze su tekle na nasmejanom licu. Duhovit je ovaj moj Vodič, ali umetnik sam, shvatiću...