Odgovor na progon

Tog je popodneva trg mirisao na ustajalu krv. Čak je i sunce dodavalo svojim zracima jarkocrvenu boju pločama po kojima su gazili nasmejani ljudi. Marija nije više mogla da podnese pritisak. Tog je jutra obukla svoju najlepšu haljinu, namazala ustajali karmin jarkocrvene boje na ispucale usne, i korakom pobednika zaputila se ka glavnom trgu. Svi ti iskeženi osmesi na ljudima, zadavali su joj bol nepojmljivu ljudskom telu, iako je bila zadovoljna gomilom koja se skupila sasvim slučajno, slaveći sunčan dan, nešto duboko u stomaku izvijalo joj je pojam o ljudskosti. Gledala ih je kao na životinje koje su se skupile oko plena, i nije mnogo pogrešila.

Dovoljno ih je, pomislila je i popela se na ivicu fontane birajući sunčanu stranu. Udahnula je vazduh koji je imao ukus ustajale krvi, njene, činilo se i počela da viče: "Tako je, Ja sam ta. Ta koja se drznula da ostavlja i da odlazi. Ta koja se usudila da neće, da polomi, da krvari. Gledajte me, stojim pred vama da prospete na mene sve šablone i kalupe, da me kamenujete svim svojim pamučnim lekcijama o dobroti, o stubovima, o žrtvama. Šta je? Udrite, neću bežati. Što ćutite? Čekam. Imam ja sve vreme ovog sveta da vam sa ovog mesta na svaku vašu ocenu odgovorim pitanjem, da vam na svaku osudu odgovorim oproštajem i na svaki vaš glas odgovorim još glasnije. Nećete pitati, znam ja vas. Nećete pitati zašto se ostavlja, ni zašto se odlazi, jer znate. Znate kakav je osećaj kada vam je jedna ruka u raljama zamke za medvede? Znate i koliko se sporo zarivaju oštrice u butinu, dok se čeljusti potpuno ne zatvore? Znate, bile ste tamo. Ali, niste kidale sopstvenu ruku da pobegnete odatle. Da li znate kako se to radi? Kako se ostavlja deo tela na mestu gde je zemlja upila vašu krv, kako se beži polomljen i prepolovljen, samo sa jednom jedinom misli, kako se po otkinuti deo vratiti? Jer, tu na tom mestu, ni vi, ni vaša ruka, ne žive. Jer, tu, gde sve vrišti od tišine, a suze ne zaceljuju rane, već im ne daju da srastu. Tu ste prepušteni sporom nestajanju, i vi, i svi vaši delovi. Niste znale, suze za to služe. Ne da zaleče, već da pokrenu. Ne da iscede oproštaj, već da probude instinkt za preživljavanjem. Tako je, ja sam ta. I otkinula sam obe svoje ruke, da zubima dohvatim žezlo kojim ću otvoriti čeljusti zamke, i zauvek otići odatle. Zajedno sa obe svoje ruke. Jer, da sam ostala, umrli bi svo troje, pre ili kasnije."

Skočila je snagom divlje zveri sa fontane i u jednom koraku našla se pored svoja dva sinčića koji su mirno slušali majčin govor, malo dalje uz zgradu pravde. U jednom je potezu prigrlila obojicu odjednom i udobno smestila na zadnje sedište auta koji je bio parkiran malo dalje od njih. Još jednom je pred polazak proverila tri pasoša sa lažnim imenima, spustila ih u torbu i nagazila papučicu gasa.

Ljudi su nemi od čuda, u kom su se našli, ostali tako zaleđeni u širokim iskeženim osmesima, i dugo još nisu mogli da se povrate od šoka. Da li je zaista bila Marija, žena koja je pred kraj prošlog leta ostavila svog muža i dva sina, i otišla ko zna gde? Izgledalo je kao da je ona. Zašto li se vratila?

Oni koji su je pažljivije slušali, znali su.