Oganj

T je završavala svoju izmišljenu haljinu na papiru. Još jedna od mnogih, izašla iz njene nemirne tinejdžerske glave. Vosak se slivao niz sveću praveći za nju neobične oblike. Zureći u plamen gledala je devojke koje nose njene modele. Bila je okružena novinarima, prijateljima, interesantnim ljudima. Totalno drugačija slika od one u kojoj je živela, okružena tuđim teritorijama, ljudima punim mržnje i bezrazložnog neprijateljstva.

Enklava, reč možda nepoznata njenim vršnjacima iz sivih solitera, ali za nju veoma teška i bolna. Ne biraš ti mesto gde ćeš se roditi. Ne biraš ni komšije sa kojima ćeš živeti, ali biraš o čemu ćeš maštati. Nije marila za raznorazna svojatanja njene teritorije iz udobnih fotelja. Draže su joj bile haljine koje je tako nacrtane rezala lepeći na svoje modele. Nije se obazirala na povišene glasove da idu odakle su i došli, tačnije da idu svojima. Nije tačno znala gde bi to trebalo ići i odakle su oni to došli. Nije ni znala ko su njihovi, a ko su naši. Bila je zbunjena. Ali je vrlo dobro znala za osećaj teskobe ulazeći u školsko dvorište bez žagora, ispraćajući voljene na daleki put, bežeći od metka. Volela je čoveka, ne boju, ne rasu, ne veru. Do duboko u noć bi šila ono sa papira diveći se svakoj novoj kreaciji. Nije marila ni kada su zli ljudi gasili svetlo ne bi li ubrzali topljenje njihovog ponosa. Palila je sveću i prkosno stvarala. Često bi se njeno još nevino telo našlo u nekoj od haljina. Plesala je uz melodiju neke izmišljene pesme dok joj je pogled razbijao staklo na prozoru, sekao bodljikave žice i rušio sve zidove, podignute da odvoje čoveka od čoveka...

Pista je bila duga. Devojke lepe građe su završavale reviju. Aplauz je nadjačao psovke, uvrede i zvižduke ljudi koji su nosili mrak. Bila je pozvana da izađe. Na pitanje oficijelnog spikera za naziv kolekcije T je drhtavim glasom izgovorila – MIR. Suza se slila niz vosak i razbuktala plamen koji je davao još jači sjaj.

Radisav Rade Aničić