Olga

Bez premišljanja, skoro po inerciji, otvorio je vrata stana, ni ne pitajući se da li ima nekoga. Znao je da se neće dugo zadržavati, odavno već nije; samo bi se pojavio jednom ili dva puta u toku dana, kao da prati ustaljenu obavezu, nametnutu na silu, pitaj Boga od koga, koju, šta god radio, jedino nije smeo da zapostavi. Ipak, to je bio njegov dom. Valjda se to tako nekada zvalo. Znao je instinktivno, i nikada se nije ni pitao ima li nekoga kod kuće. Pored dva sina, dva momka, tinejdžera, to je svakako uvek bila ona.

Olga je bila sitna žena, svetlih očiju, malo povijenih ramena, još uvek se u tragovima na njenom telu, odavno ne i na licu, mogla nazreti mladost, koja više nije imala ni snage a ni volje da viče, a vikala bi. Da je neko želeo da čuje. Čak ni ona sama više joj se nije okretala. Elem, sa svojih četrdesetak godina, na prvi pogled izgledala je staro, tačnije istrošeno i umorno, ne toliko zbog detalja, koliko zbog kompletne svoje pojave. Govorila je uvek tako tiho, jedva razumljivo, hodala pomalo nespretno, kriveći zamišljenu liniju koju je još uvek videla ispred sebe dok korača, iako je odavno već prestala da se bavi manekenstvom. Svako ko je nije poznavao mogao je da zaključi, bez premišljanja, da je jednostavna žena, domaćica, borac i ratnik života koji ne miluje, stub i oslonac teških cigala koje su činile samo zidove, bezbojne, bezvremene, zidove. Na njima nije bilo ni porodičnih slika, ni uspomena, samo oni goli čuvali su tela pod njima od prirodnih pojava, prejakih sunčevih zraka ili preteških kiša. Te zidove je nosila na leđima, već vidno savijenim pod teretom. Oni retki, koji su joj znali i krv i krvotok, nisu nikada prestali da žale za onim što je mogla i potpuno sigurno trebalo biti.

– Ćao svima! – izgovorio je sa vrata, skidajući u hodniku cipele. Još jedan od već napamet naučenih načina da izbegne direktno obraćanje njoj, za koju je jedino i bio siguran da je kod kuće. Nije dobio odgovor, nije ni očekivao. Spretnim koracima vojnika na minskom polju, u dva je koraka prešao preko dnevne sobe u čijem je uglu, sklupčana u ćebe, sedela njegova žena, i u tren oka se našao u kuhinji, već zgurane glave u frižider. Osećao je crvene, natečene oči, kako ga prate i po svaku cenu je znao da ih mora izbeći, kao što se mora izbeći metak. Ove oči, natopljene suzama, bile su duge devet milimetara. Ne bi preživeo.

Dok je u kuhinji žvakao slaninu i pečurke, sveže ispržene, na trenutak, u nedostatku pametnijih misli, proletelo mu je kroz glavu pitanje na koje nije ni imao namere da odgovori, već samo da ubije vreme dok ruča, „kada je počeo da je toliko ne podnosi“. Rekao bi možda čak i mrzi. Ne, nije mrzeo nju, naprotiv, onu Olgu koje se seća voleo je više od svakog zraka sunca, od svake mrve hleba, od sebe i od svih koje je ikada poznavao. Mrzeo je ovo što sedi u nekada njegovoj dnevnoj sobi, ovo što još uvek stiže da bude i majka i prijatelj, nju koja je najhvaljenija koleginica i komšinica, nju koja je sve i više od toga, svakome ko nije on. Mrzeo je ono što je jedino on znao, suze i bol, ćutanje i bežanje. Mrzeo je zapravo njenu slabost. Slabost koju je poznavao samo on, niko drugi.

Gutao je brzo i polusažvakanu hranu, svaki mu je mišić bio napet u isčekivanju da se pokrene, da odjuri iz te grobnice, hladne i užasno tihe, zidova koji su ga stezali, a najviše da spreči da se desi ono najgore, da slučajno progovori, da otpočne razgovor, plač, molba, sve ono što više nije umeo da podnese, ono od čega mu se svaki put sve više i više gadila, i ona i pomisao na njih. Odavno već nije tražila da pričaju. Ima nekoliko meseci. Očekivao je to svakoga dana, osećao je svakim delom sebe da se sprema tornado. Plašio ga se više nego bilo čega na svetu. Nekako je lakše bilo kada su deca kod kuće. Još ta slika je ličila na životni ideal svakog muškarca, dom, smeh, priča o svemu i svačemu. Čak bi se i mogao zaneti u toj predstavi, samo da se slučajno sa njenim pogledom ne sretne. To ga je uvek vraćalo u realnost.

Mislio je na te njene crvene oči, mokre i bezbojne, i spremao se da ponovo skoči kao panter kroz sobu do hodnika i da pobegne odatle. Nije više ni bio siguran da li ju je i pogledao kada je ulazio, ili je slika uplakane, slabe, jadne žene već sinonim za njegovu ženu, i već slika kojom je opisuje sebi kada je se seti. Možda je danas bolje volje, bistrijeg pogleda; ne, ipak, preveliki je to rizik da razmišlja o tome. U jednom je dahu objasnio sebi da je to samo neka podsvesna želja njegova i da je daleko od stvarnosti, tako da je najbolje da što pre izleti iz kuće. Opet iz hodnika:

– Ćao, odoh u udruženje – nije dobio odgovor, nije ni očekivao.

Znao je on odlično, svakoga dana i svakoga trenutka od čega beži. Nije bio ni glup ni prost, znao je odakle dolazi mržnja prema slabosti, prema suzama, prema tom jadnom telu što je nekada bila njegova žena. Znao je i to šta je bila i šta je mogla biti. Samo mu nikako nije bilo jasno kako je to sebi dozvolila. Kada se i kako pretvorila u to jadno stvorenje, nesposobno da podnese teret žovota, to krhko telo koje se slomilo pred raljama stvarnosti, a bila je tako jaka. Nije mogao da podnese njeno svakodnevno kukumavčenje o deci, poslu, ljudima, obavezama. Uvek je imala na šta da se požali. I uvek njemu. Kao da je on mogao baš sve na ovom svetu da reši. Kao da je trebalo da on bude i žena i majka i otac. Kako je uopšte mogla da očekuje da će neko drugi da bude sve ono što je ona trebalo biti. A najteže mu je u svemu tome padalo to što je svaki put ponovo bila sve to na šta se toliko žalila. Svakim novim danom bivala je ponovo i majka i prijatelj i kolega i radnik. I mogla je. I umela je. I čak ni prosečna u tim ulogama nije bila, već bolja od mnogih. I svako bi veče ponovo plakala zbog toga. Zašto? Zašto je molila i plakala da ne može, kada je mogla? Zašto je od njega tražila da pomogne, ako joj pomoć nije bila potrebna?

Nije nalazio drugi odgovor do toga da je to namerno želela. Da ga ponizi, da ga obeshrabri, da dokaže i svetu i njemu samom da nije vredan. I to što je takva danas, i to zbog toga. Namerno, da pokaže da nije uspeo. Da je loš muž, otac, čovek i muškarac. To je razlog, znao je, to je htela.

Možda jednog dana čak i sazna zašto bi, za ime Boga, to uopšte želela da uradi sa njim. Do tada će biti siguran da to radi namerno.