Oproštaj

U rukama je držala stvorenje koje je mirisalo na čistotu, nevinost i koje je, smeškom u snu otvaralo vrata raja. Njoj su suze kapale na roze benkicu, ali se ipak nasmešila i spuštajući bebu u krevetac i rekla: „Spavaj, anđele moj“. Potom se okrenula ka prozoru, pogledala u nebo i pomolila za miran san onih koji se više  neće probuditi u dug život i ozdravljenje bolesnih. To je sve što je mogla da uradi sada, kad se, nakon mnogo godina, oslobodila gorčine sa kojom je rasla i kad su se pravda i nepravda stopile u onome što se zove opraštanje.

Pamti majčine dolaske u školu zbog kojih se stidela pred drugom decom, koja su, praveći se da ništa ne primećuju, u stvari, pomno gledala i pratila svaki njihov pokret; pamti svađe, pretnje da će dobiti batine bude li „ta“ još jednom došla i babine reči upućene ocu: „Oženi se, sine, iz inata!“

I zaista, otac nije oklevao da to uradi, više puta, pokazujući ljudima da je on sposoban a „ona“ bezvredna. „Da vredi, udala bi se. Niko je neće. I ne treba ti, imaš ti babu, ja sam te rodila, da znaš“.

Nije bila ubeđena u to, ali je te reči izgovorila majci, verujući da će ona prestati da dolazi, a time će prestati i svađe u kući. Donekle, bila je ljuta što je nije povela sa sobom. Osećaj straha, činio ju je nemoćnom...i nesrećnom. Svi su pričali, majka je ćutala, plakala i dolazila. A onda je prestala...

„Eto, vidiš kakava je! Da te voli, došla bi da te vidi, makar u školi.“, govorila je baba.

A onda, ko zna koja očeva žena po redu, skupila je stvari i otišla. Znala je šta sledi posle toga. Ćutala je i čekala, a onda se baba oglasila: „Neka, sine, neka ide. Imaš ti majku. Ko će da voli više od mene?“

„Da, on ima majku.“, umešao se deda, „Kad je tako, što si oterala snaju? I ona je majka. Tvoj sin ima majku, a ovo dete?“

„Šta ti znaš? Ne mešaj ovo siroče u razgovor! Ti se sa njom čuješ, tebe zove, misliš da ne znam?“

„Siroče, kažeš, a?! O tome je trebalo da misliš pre nego što si pravila svađu i obilazila vračare da ih razdvojiš!“, izgovorio je to i udario babi šamar. Onda se okrenuo otac i sav bes iskalio na dedi, ne gledajući gde ga udara.

U tom momentu, počela je istinski da mrzi majku. Kako god da okrene, za sve je ona bila kriva!

Šta se prelomilo u njoj onog dana kad je ukrala pare i otišla u školu sa namerom da se ne vrati, ni sama ne zna. Ne zna ni šta je tačno planirala, ni kako, ali put ju je odveo pred majčina vrata. Mirno je sela u autobus, kupila kartu a put prespavala.

Jele su ćutke, onda je majka rekla da će javiti ocu da je kod nje. Bilo joj je svejedno.

„Još malo pa si punoletna, moći ćeš sama da odlučiš gde ćeš živeti. Ne brini. Ovde si uvek dobrodošla.“

„Da, pobegla je, Ista je ti! Sad neka crkne, ovde joj povratka nema.“, bio je babin odgovor na kome se sve završilo.

Prošle su godine u kojima je svako lečio svoje rane kako je znao i umeo. Otac ženidbama, deda ćutanjem sa kojim je otišao u grob, baba klevetanjem, a ona i majka nadoknađivanjem propuštenog, tek koliko je bilo potrebno da krenu dalje. Istina, mnogo toga je ostalo nedorečeno i nejasno, ali kad je prvi put uzela u ruke svoju ćerku, došao je i taj deo slagalice koji je nedostajao. Spontano, sam, na mesto gde treba da bude, samo što je u međuvremenu i baba umrla, majka se borila sa bolešću, a otac prestao da se ženi i pije.

Dug put je ispred nje, ali sad ima zvezdu koja je vodi, ne samo dalje, kroz život, već joj osvetljava put ka najmračnijim uglovima lavirinta njenog odrastanja u koji će ponovo ući bez straha, kad god poželi, kako bi očistila svaku trunku onoga što se javlja kao sumnja, nezadovoljstvo...