Osamdeset i neke

Beše hladna jesen. Devojka je zavukla glavu u toplu ranflu omiljenog džempera dok joj je ulični prodavac pečenog kestenja stavio u ruke duplo više od onoga što je tražila. Zahvalno mu se nasmešila trudeći se da ne zaplače. I on oseća koliko je očajna. Ima divnih ljudi, pomisli i krenu niz ulicu. Nije joj se išlo kući. Prošetaće malo Knez Mihajlovom, biće joj lakše.

Buljila je u izloge tražeći odgovore. Nije ih tu bilo. Ulazila je u galerije, tražeći i u slikama neki odgovor. Nema. Da, ništa nema smisla kada ti se zatamni duša, nikakav spoljašnji sjaj umivene stvarnosti ne može da te uteši dok se iznutra raspadaš od pitanja, sumnji i očajanja. Ne mogu se porediti cene mrtvih stvari sa cenom odluke koju donosiš. A, odlučila je, sutra ide na pobačaj.

Samo da to reši, samo da ukloni životnu prepreku napisaće u svom dnevniku. Posle mnogo godina sa užasom će pročitati te reči.

Sutradan je, gledajući oko sebe, pomislila da je uteha to što nije sama u Čistilištu. Ali, to svakako nije bila uteha. Bio je to filmski žanr koji ona nikako nije volela-horor. Mlade žene su stajale u nekoliko redova. Sve su mogle videti šta se dešava na tim ležećim gubilištima začetih života. Krvavi čaršafi, limene posude, uspavana mlada tela. Ona je dobila lokalnu anesteziju, toliko je mogla da plati. Dlakave ruke muškobanjaste žene-dželata rutinski su radile svoj posao. Grebala ju je po utrobi kao po mozgu. Molim vas, prestanite! Vrištala je u sebi. Prestanite, ne mogu više! Mama! Bože dragi! Upomoć! Bol je nepodnošljiva. Odgovora opet nije bilo. Čula se prozivka nesrećnih devojaka, povremeno jecanje, ponekad i nečiji vrisak, a između te nepodnošljive stvarnosti, sasvim uobičajen razgovor sestara i lekara, o vremenu, hrani... lokalni tračevi. Ostala je te noći u bolnici. Previše je krvarila. Ujutru je otpuštena.

Stajala je na izlazu i nije znala kuda da krene. Da nije izašla iz bolnice, pomislila bi da je sve to bio jedan strašan san. Prolaznici su išli svojim putanjama. Trebalo je zagaziti u tu reku i ostati svoj, ceo. Prepustila se najzad neminovnom toku. Dok je hodala ka stanici grčevito je jednom rukom stezala stomak. Bolelo je. Boli i sada. Boli savest, srce i duša. Najviše boli traženje odgovora, a odgovora nema. Samo život.