Oz (četvrti deo)

Hram u kome je Oz odrastao sačinjavali su kompleksi zgrada koji su bili tako raspoređeni da su njigovi spoljni zidovi pravili savršen šestougaonik na prostoru veličine par fudbalskih igrališta. Sve što se nalazilo u okviru tih zidova živelo je sopstvenu priču bez egzistencijalne potrebe da pripada celini, a opet neodvojivo vezan za istu. Osim samih građevina, koje su ljudi napravili po svojoj potrebi, mada ne pre nego što je svaka cigla dobrovoljno ušla u njihov sastav, sve je biralo svoje mesto u tom savršeno nesavršenom svetu. Bunari su kopani tamo gde je voda počela sama da izbija iz zemlje, pojilišta tamo gde su se životinje same skupljale, svako drvo ili bašta porasli su sami, gde im je seme palo i gde su odabrali da stoje. Ljudi su se prilagođavali njima, a ne obrnuto.

Desilo se tako jednom da je jedan monah krenuo ranom zorom da poseče drvo čije su grane udarale svake noći u prozor sobe u kojoj je spavao. Sedam dana i sedam noći se on mučio sa tim drvetom. Kora je bila prejaka, vremenski uslovi mu nisu bili naklonjeni, testera je naprasno otupela. Svakoga dana po desetine razloga i svake noći još toliko izgovora da posao ostavi za kasnije. Kada je osmog dana krenuo naoružan strpljenjem i neophodnim alatom da pokuša ponovo ispod drveta je zatekao dečaka. Dečak nije imao više od desetak godine. Odložio je testeru i seo pored njega gledajući ga sa pitanjem u očima, šta on tu radi. Dečak je razumeo pitanje i zagleda se u čoveka sa odgovorom u pogledu. „Sanjao sam od kada sam rođen ovde, pre nego što sam i mogao da razumem svoje snove, da sam veliki lovac i da hranim svoju porodicu. Samo ja. Nemaju nikoga drugog takvog znanja i veština. Životinje koje lovim su one koje remete balans kruga života, a ja sam čuvar reda isto koliko sam i hranitelj nejakih. Noćas sam sanjao ovu granu gore, vidiš, što se naslanja na tvoj prozor. Ona je savršena za luk. Strele ću od ovih otpalih da napravim. Došao sam da te zamolim da mi je pokloniš. Ako možeš.“ Naravno da je monah odmah razumeo. I dečaka i drvo koje nije želelo da bude posečeno.

Oz se setio ovog događaja i zajedno sa jakim utiskom onoga što se desilo njemu, stvori se u njegovoj glavi misao. „Svet koji služi ljudima jednom će od tih istih ljudi i umreti. Ljudi koji služe svetu, biće besmrtno zapamćeni od tog istog sveta.“

Nije dugo hodao nakon ovog saznanja kad naiđe na okovanu zemlju koja mu je na neki način preprečila put. Čvrsti okovi ravnomerno raspoređeni tako da čine relativno glatku površinu protezali su se sa leve koliko i sa desne strane pokrivajući čitav videokrug. Nije mogao ni da zaključi gde je kraj tim okovima. Brzo zaključi da je to verovatno još jedan od načina da se zemlja stavi u službu čoveka. Dok je hodao po ovim okovima i opipivao ih svim poznatim čulima, počeše iz čista mira da podrhtavaju kao da će svakog trenutka zemlja da razbije u komade svoj zatvor i da iz nje iznikne hiljadu biljaka odjednom. Par trenutaka je čekao lagano se pomerajući u stranu. Ono što je video nije ni jednim delom sebe očekivao. Nešto nalik na ogromnu životinju nelogično brzu i bučnu, protrča pored njega umalo ga ne obori. Oz se, terajući rukama oblak prašine u kome se našao, nakašlja i poče da se osvrće oko sebe. Nije bilo naznaka da se životinja kretala u čoporu, okovi su i dalje čvrsto prekrivali zemlju i ponovo zavlada mirna tišine. Samo njegov strah i otkucaji srca remetili su naizgled potpuni sklad između zemlje i ovog zida koji se prostirao po njoj. Kako se neko vreme ništa posebno nije dešavalo, odluči da krene dalje. Čim je krenuo da korača po ovoj čvrstoj masi shvatio je da se po njoj mnogo lakše hoda nego po zemlji. Noge se manje umaraju i skoro da stopala i ne bole. Ovo saznanje dovelo ga je do zaključka. Kako mu to ranije nije palo na pamet, ovo je još jedan od načina ljudi da zemlju prilagode svojim potrebama. Sada je već bio potpuno siguran da je ovaj zid po zemlji napravio čovek da bi se lakše kretao. Problem je i dalje bio jedino kako objasniti misterioznu životinju. U trenutku kada mu kroz svest prolete miso o tome da je i nju napravila čovekova ruka, zemlja se ponovo zatrese. Oz se pomeri na zemlju sa strane i već očekujući veliku životinju, primiri se kako bi lakše osmotrio šta je to što se tako brzo kreće. Ovog puta znatno sporije prođe pored njega ne zaustavljajući se nešto manje stvorenje. Brzo zaljuči, s obzirom da je video providne delove ovog bića i kroz njih ljude koji sede kao na stolicama, da je ipak i to još jedna ljudska naprava.

Nije bilo teško povezati. Glatka površina po kojoj se lakše kreće i naprava u kojoj sediš, a ideš. Na trenutak ga zainteresova sve ono što je mogao ili nije mogao da zamisli a što su ljudi bili u stanju da naprave. Čak mu se i dopade. Na trenutak zaboravi na zemlju. Na okove. Na drveće. Nova misao nastani mu se u čeonom delu glave. Misao kojoj će jako brzo postati rob. Misao koja će ga odvesti do početka kraja, do potpunog razumevanja zavisnosti i ljudske težnje ka uništenjem. Pre nego što sede da se malo odmori, pomisli:

-Oni možda, samo možda, uopšte ne znaju da uništavaju, dok misle da grade!!!!!

Nastaviće se...