Petak

Petak. Nikada nisam voleo taj dan. Da me pitate zašto, ni sam ne bih znao odgovoriti propisno. Nekako to je petak. Razumete šta hoću reci... Petkom sve započinje i sve se završava. Čak i ove reči utihnuće danas, petkom. U životu, smatram da bi trebalo imati dan "iskrene ispovednice". Za mene je to petak. Tog dana stavim neku lepu ešarpu i krenem u etar. Koga "uhvatim" - ide sa mnom. Idemo u petak, petkom u dan ispovedanja. To može biti svako. Vaš partner, prijatelj ili bog. U zavisnosti koliko ste grešni birate svog saputnika za ovaj dan. Najčešće biram boga. Šta god to nekom predstavljalo. Hodajući, ne dodirujem zemlju. Ne razmišljajući - ispovedam se. Sebi. Jer, moj bog je u meni. I dovoljan sam sebi da oprostim i grdim. Petak. Dan u kome svi nešto jure, sapliću se o svoje planove i aplaudiraju sebi. "Bila mi je naporna ova nedelja." To svi govore petkom. A petak, žilav kao monah se smeška i čeka da se opustiš i onda te zasipa zemljom i oblacima. Pa, kako se ko snađe. Ležeći na zemlji ili plutajući oblacima. Ni jedno ni drugo nije dobro. Samo što većina to ne shvata, jer je petak. Tog dana je sve dozvoljeno. Da ostaneš više nego što treba na poslu (kao trudiš se), ili pak da izađeš ranije sa istog (trudio si se prošlog, zašto bi i ovog petka ostajao duže). E zato, ja ugrabim petak poput ešarpe i nosim ga na sebi. Ponosno i prkosno! Preduhitrim njegov cinizam sa svojom smelošću. Pa mu pričam svoje grehe, dok bog u meni sluša. Divi se on, sladim se ja. Ko? Petak ili bog? U ovom slučaju nebitno je. Ono što je bitno je da se nosimo bog moj i ja. Uvek petkom. Epilog: Kada odem u crkvu, prvo idem ispred Svete Petke. Jer, takva je ona. Čista poput iskrene ispovednice.

Stefan Živanović