Pismo

Lelino pismo Bogdanu u romanu „Lavina sa Prokletija“

Bogdane, pa gde si ti?

Beograd je tužan i sumoran otkad nisi tu. Kao da si sve lepo, toplo i veselo, odneo sa sobom u Valjevo. Nedostaješ mi mnogo. Nedostaje mi tvoj zagrljaj i poljubac u vrat, tvoje blesave šale i tvoj smeh. Ugasio si svetlo kada si otišao. Bauljam pustom ulicom bez tebe, ljubavi moja...

Znam da sam te povredila, pogrešila sam jer sam želela da te napravim ljubomornim. Igrajući se sa svojom srećom, teško sam kažnjena, gore nego što sam mogla da zamislim. Jedino šta sam dobila mojom glupošću je to što sam shvatila šta gubim, i koliko te volim. Sada me ne bi poznao. Nema više one Lele sa suncem u kosi i iskrama u oku. Sve je nestalo otkad tebe nema. Ja više ne živim, ne dišem, sve što u meni živi, živi bez moje dozvole, bez moje želje. Kao da mi se sveti, hladna, ljubomorna košava je odnela sve, i suvo lišće i snežne pahulje i tvoje tragove, da me više ništa ne podseća na tebe dok tužna hodam našom začaranom ulicom.

Nema više osmeha na mom licu. Ja sam zaboravila sve svoje osmehe u tvojim očima, sve svoje poljupce na tvojim usnama. Molim te da mi ih vratiš, ne mogu bez njih.

Tvoja Lela

Bratislav Rosandić