Pismo Zvezdici

Čekam te Zvezdice. Sedim na vrhu svoje loptaste osećajnosti i meditiram. Dođeš mi, zagrliš me i ćutiš. Pretpostavljam kako ti je, neću reći da znam, jer ne znam, ali plačem kada pomislim da ti ne mogu pomoći. Niko mi nije postao tako drag za relativno kratko vreme. Tvoj osmeh me je kupio na mojoj omiljenoj buvljoj pijaci svesvetskih dubokih, ljudskih osećanja. Odmah sam ti poverovala i nikada se nisam pokajala. Jedna si od retkih koja me ni jednog trena, u tom carstvu toplih ljudskih osećanja, nije izneverila. Duša si moja, kao i hiljadu drugih koje volim, kao i milion drugih koje volim, sa razlogom i često bez razloga ali, samo tvoj zagrljaj sam doživljavala kao majčin zagrljaj uplašenog deteta , tako sigurnu podršku i pomoć, a tvoju reč, utehu i obećanje, kao čistu ljubav koja me umiruje i miluje. Ja to nikada neću i ne mogu da zaboravim.  Tvoja plemenitost je tako stvarna da razoružaš i najtvrđe srce. I zato te volim nekim neobično-nestvarnim načinom, kako umeju da vole umetnici. Svemirski. Jeste ovaj život čudan jer moramo da ga živimo kako nam je dato i bez obzira na ishod svakog trena se borimo ljubavlju za ljubav u sebi i drugima. Zvezdice moja mila, čekam te na vrhu nada i ostvarenih želja, u društvu anđela i svih moćnih sila svemira posle tvoje pobede nad bolešću. Čekam te Zvezdice i neću prestati da verujem u tvoju snagu.

Grli te i ljubi tvoje Sunce!