Početak - 2. deo

...Pantalone su mi bile sasvim OK, a od Milana sam na poklon dobio košulju i kravatu. Došao je sinoć da malo odmori glavu, a to je značilo da je kod mene, pošto od NJE ne može malo izdimi. Smatrao je kanabis čudesnom biljkom, i baš uživao u njoj. Ja sam protivnik svake supstance koja menja svest čoveka, odbio sam da „povučem“ i još jednom naglasio da mu to ne treba. Onda je počeo da davi, nabrajajući svoje probleme, opravdavao je sebe rekavši: „Maki, da si ovo barem nekada uradio, glava ti ne bi bila puna raznih tripova“.

„Moja glava bi tek onda bila puna tripova“, odgovorio sam mu, pa dodao: „Ovako ih barem kanališem.“

„OK, gospodine Savesni, probaj tu košuljicu. Jel' uopšte umeš da vežeš čvor na kravati?“

„Umem, naravno. Možda nisam vešt kao ti, ali umem da je vežem“, odgovorio sam.

Milan nije znao da je to najvažnije nasledstvo mog oca – čvor na kravati. Možda je to bio jedini put kada je on imao dovoljno strpljenja da me nauči nečemu, a ja željan da to savladam. I tada smo uspeli, naučili da budemo otac i sin, i posle te lekcije dali smo obojica, svako sebi, odmor između dva časa koji će da traje sledećih petnaset godina. Onda smo imali jedno kratko preslišavanje od dve godine, nakon kojeg je odlučio da ode.

Bio sam spreman za posao. Pogledao sam se u ogledalo i kao da nisam to bio ja. Osećao sam se kao mlada u nekom američkom filmu jer je na meni nešto bilo pozajmljeno, nešto novo, nešto staro i nešto plavo (lažem, nisam imao ništa plavo, ali se uklapa u priču). Posao u banci, koji će da promeni neke navike, utiče na to da porastem i postanem odgovorniji. Bacio sam pogled na sobu u potpunom neredu, u ogledalu švalerski namignuo sam sebi i krenuo. Dok sam čekao lift, ukapirao sam da nisam isključio peglu i brzo sam se se vratio u stan. Nogom sam udario u sto, šolja neispijene kafe se nakrenula i ostavila fleku na pantalonama. Jebote, zar u mom životu ništa ne može da prođe bez nekog sranja?

-kraj-

Nebojša Stefanović