Pogrešna mapa (drugi deo)

Soba u malom pansionu na kraju varoši, u kojoj se probudio, bila je čista i uredna, ali mu ne bi smetalo ni da je bila zapuštena kao mansarda iznad krčme u njegovom rodnom selu, u koju je ušao posle susreta s Anom i poručio bocu domaće rakije. Jovo, stari krčmar, ga je poslužio, i podignutih obrva, pitao : „ Nešto za pojesti, gospodine?“ „Evo ti moja jetra, baci je na žar, da ne jedem sirovu...“, rekao je, s gorčinom u glasu i maknuo stolicu u stranu. „ Sedi, stari, pij sa mnom. Možda me se i setiš. Moj te pokojni otac voleo kao brata, i slupao se, tu, stotinu metara niže niz put, posle terevenke ovde, kad mu se rodio treći sin.“ Rekao je i napunio do vrha. Jovo ga je gledao nekoliko minuta, prebirući po glavi, očigledno nemoćan da mu se seti imena. „ Ti si Ivin, najstariji? Kako ti beše ime, sinko, zaboravio sam, ne zameri, ostarilo se?“ Izustio je i zagrlio ga, nezgrapno, kao čovek nenavikanut na izlive nežnosti. „ Beše Nenad, je li tako? A i ime ti sve kaže, nisu ti se nadali, zateko si ih, kad si im se desio.“

 Kucnuli su se i iskapili čaše, pa sipali opet. „Koliko te nisam video, sinko?Ima više od dve decenije, sigurno.“ Nenad je slegnuo ramenima, ispio  još jednu, i toplina alkohola mu je prostrujala venama. Odjednom, više ništa nije bilo važno. „Tako nekako... skoro četvrt veka. Reči su jedva prešle preko usana. Želeo je da zaboravi, i zašto je došao i koliko je dugo čekao i želeo taj povratak. Ali Jovi se pričalo. Dok se  rakija iz flaše neprestano selila u čaše i u njihova grla, razmotao je rolnu filma sa uspomenama i uvukao ga u crno bele fotografije koje je čuvao u starom koferu na ormanu u  njujorškom stanu  sa pogledom na Central park, jedino što je poneo iz stare roditeljske kuće, i što je svih ovih godina ljubomorno čuvao od tuđih očiju. Postao je tražen i poznat fotograf, baš zbog tih slika, koje su mu bile jedina veza s prošlim životom. „ Znaš li ti, dete, da ja znam zašto si se vratio?Kada je Ana prošle godina došla u selo, pomislio sam da bi sevap bio da se i ti vratiš... Mnogo su vam dugova ostavili roditelji. I trebalo bi da izravnate te njihove račune.“ Sasuo je još jednu čašu u grlo ispraznivši flašu i doneo drugu iz šanka. U krčmi su bila još samo dvojica polupijanih lokalnih zgubidana koji su u uglu pokušavali da završe partiju bilijara. Jovine reči su mu tek nakon nekoliko trenutaka doprle do mozga koji je bio obavijen duvanskim dimom i ljutom prepečenicom.“Kako to misliš? O kakvom dugu pričaš?“ Za trenutak se otreznio. „O pokojnima, tvom ocu, Ivanu i Aninoj majci, Svetlani. Znaš da su se voleli, zar ne? I da se ona udala za učitelja kad je završila školu u varoši, jer je tvoj otac nije čekao i oženio se Slavkom, tvojom majkom, koja je nosila u stomaku tebe, njihovog prvog sina?“

Gledao je s nevericom u staro, izborano krčmarevo lice, a srce mu je tuklo pod grlom, kao ptici u kavezu. „Da li je moja majka znala za to?“, pitao je, a znao je odgovor i strah od tog saznanja preplavio ga je u trenutku. „ Naravno da je znala. Isto tako je znala i da Ivan tog kobnog dana nije ovde kod mene slavio rođenje trećeg sina, već se opijao zbog saznanja da će se Svetlana vratiti u selo, jer je njen muž dobio posao u vašoj školi. Nikada sebi neću oprostiti što sam ga pustio da izađe iz kafane u takvom stanju i sedne za volan. A, opet, da jesam to učinio, možda ne bi poginuo samo on, jer namere s kojima je pošao u selo nisu bile nimalo naivne. Ti si, sine, njegova slika i prilika, samo imaš majčine oči. Tužnije oči nisam video u životu. I Svetlana je imala isto takve i nisam se iznenadio nimalo što je bolest ophrvala tako brzo. Ona se jednostavno predala, nije htela da se bori, odbila je lečenje. Ti i Ana ste odrasli bez njihove ljubavi, samo ste oči nasledili. Kada se Ana jesenas razvela i vratila u selo kao učiteljica, pomislio sam da sam sreo njenu majku. I Ana je bolesna. Ali je dobro podnela operaciju i terapije i sada je bolje.“

 Ništa od toga nije znao. Mapa koju je crtao nije vodila do kutije s narukvicom, vodila je do tamnog vilajeta prošlosti u kojoj su bile pokopane mnoge tajne. Da mu Jovo nije ispričao sve, otišao bi, bez osvrtanja,još iste večeri i nikada se više ne bi vratio. Ovako, rešio je da prenoći i sačeka jutro.  Bolela ga je glava kada se probudio, prozor je bio odškrinut i hladan planinski vazduh ga je otreznio u trenutku. Sa prozora je mogao da vidi put ka selu  i istog trenutka je doneo odluku – otići će, još jednom, da pokuša da razjasni ono što ga muči pola života. Da sazna da li je blago koje su oboje izgubili ipak moguće pronaći.