Pogrešna mapa (treći deo)

Sedela je na tremu svoje male kuće, u staroj, očevoj stolici za ljujanje. Ispred nje, na stočiću od pruća, hladila se kafa u plavoj šolji s motivom belih rada. Na njenim kolenima zadovoljno je prelo sivo mače, uživajući u prvom jutarnjem suncu. Kada se približio, nije se pomerila, samo su joj oči sinule osmehom, po kojem ih je pamtio.

„Znala sam da ćeš doći još jednom. Kada sam sinoć čula da si se vratio, shvatila sam da si juče u biblioteci bio ti i nisam mogla da shvatim kako te nisam odmah prepoznala...“

Prišao je i zagrlio, a ramena su mu podrhtavala od oslobođenog bola i godina čekanja. Hteo je da je poljubi, ali se odmakla i pogledala ga očima koje su iznenada ugasle, potamnele i ustuknule od njegovog pogleda.

„Ne, ne možemo... Sačekaj trenutak. Sedi tu.“

Mače je skočilo s njenog krila kad je ustala, pokazavši mu na stolicu u kojoj je dotad sedela i ušla u kuću. Vratila se posle nekoliko minuta, noseći u ruci dve stvari - malu zelenu kutiju za mamce, koju je u trenutku prepoznao i srce mu je zaigralo, i jednu belu kovertu. Privukla je hoklicu do njegovih nogu i pružila mu kutijicu, zaverenički se smešeći.

„Našla sam mapu koju si nacrtao na poslednjim stranama "Ostrva s blagom", zimus, kad sam čitala knjigu svojoj deci. Prepoznala sam odmah tvoj rukopis i bila sam sigurna da je nisi tek tako nacrtao. Čim je otoplilo da može da se kopa otišla sam do platana iza škole i potražila to što si zakopao. Nije bilo baš lako, nekoliko stabala su posekli u međuvremenu, da bi se ogrejala deca u školi, ali iz trećeg pokušaja sam pogodila pravo mesto.Nemaš pojma kako sam se radovala, kao malo dete, kada sam videla sadržaj. Znam tačno mesto i vreme gde mi je narukvica spala s ruke i vratila sam se sutradan da je potražim, ali neko je bio brži. Nisam mogla ni pomisliti da si je ti našao. Mada, to je valjda deo neke kosmičke pravde. Jer, nije ni smela biti meni namenjena.“

Gledao je, u čudu, ne shvatajući ništa od onog što je govorila, samo mu je um i sluh bio ispunjen njenim glasom, očima, bledim licem i otkucajima sopstvenog srca koje je tuklo u slepoočnicama. „Uzmi, pročitaj. Razumećeš zašto sam te večeri otišla i iz tvog i iz svog života.“ Pružila mu je kovertu i krenula u kuću. „Doneću ti kafu. Hoćeš šećera?“ Odmahnuo je rukom i otvorio pismo.

Unutra je bio samo jedan list istrgnut iz sveske A5 i već kod prvih reči siva rešetka kvadratića mu je zaigrala pred očima i ruka kojom je držao pismo zadrhtala. Zažmurio je na tren, udahnuo i ponovo spustio pogled na sitna, oštra slova, očigledno pisana rukom Anine majke, Svetlane.

Mila kćeri,

moram ti ovo napisati, jer nemam dovoljno snage da se suočim sa tobom  i kažem ti ovo u lice, ali se nadam da ćeš razumeti i oprostiti svojoj majci, ako ne sad, onda nekog budućeg dana, kad sagledaš svet zrelim očima žene. Videla sam, dušo, kako ste ti i Nenad sinoć plesali na školskoj zabavi, videla sam kako te gleda i kako se ti njemu smešiš. Da ne znam istinu od koje mi srce krvari, rekla bih da ste bili najlepši u sali i poželela vam zajedničku sreću. Ali ne mogu, jer ja jedina znam nešto što će vas razdvojiti trenutno, a opet, to će isto i biti nešto što će vas spajati, zauvek.  Ana, Nenad je tvoj brat. Ivan, njegov otac, je i tvoj otac. Jednom, kad budem bila u stanjuda pričam, a ti da slušaš, ispričaću ti celu našu priču. Nikada mu to nisam rekla i zaklinjem i tebe da ovo za moga života ne kažeš nikome. Ono što je prošlo ne možemo popraviti. Samo možemo povrediti još više jedni druge i drage nam ljude koji nisu nizašta krivi. Da sam ti ovo rekla na vreme, možda bi moja krivica bila za nijansu manja, ipak, nadam se da sam učinila ispravnu stvar, jer bi vaša ljubav bila svetogrđe. Ako možeš, oprosti majci. Ako ne možeš, i to ću razumeti. Srcu ne možemo komandovati, ja to najbolje znam.

Grli te, majka.

Prnjavor, 18. o6. 1992

List je ispao iz njegovih ruku, i nije imao snage da ga podigne. Žmurio je, a u glavi se odmotavao film one večeri dok je čekao Anu u polumraku školskog dvorišta, kada se ispred istog ovog trema parkirao auto poznate barabe iz varoši, u koji je ona ušla i odvezla se u noć, ostavivši za sobom mala srebrna srca na narukvici da svetlucaju na mesečini u travi  isto kao njegove suze koje su i sad, kao onda tekle niz lice.

„Sad mogu da ti kažem sve i nadam se da su njih dvoje negde gore konačno zajedno... Brate ...“, izgovorila je Ana i spustila šolju s kafom. Na vratima se pojavila mala čupava glava njenog sina. „Mama je rekla da si ti ujak... šta je to - ujak?“, izgovorio je mali Nenad i stao pred njega, radoznalo ga zagledajući...

„Ličiš na dedu Iva. Onog sa slike u maminom novčaniku.“