Poklon

Sedeo je na pragu neke stare zgrade u sred prometne ulice. Ispred njega na parčetu kartona bilo je napisano “Udelite šta imate, a ja ću Vama pomoći da dobijete to što želite”. Intrigantno i neobično. Sav prljav i neuredan bio je kontrast susednom blještavom izlogu. Njegova samouverenost i smirenost, zajedno sa onim natpisom, bile su magnet za većinu prolaznika, ali ni to mu nije smetalo da obavlja svoj poznati ritual umotavanja duvana pored razbacanih stvari oko njega i papira na kome se pušio tek načeti burek. Neko mu je kupio taj burek iako on to nije tražio. Ali, neka, gladan je i poješće ga, samo da se malo ladne. Ljudi su se zaustavljali, neko bi bacio dinar, dva i sa osmehom na licu odlazio, neko bi zastao i buljio u njega, očekujući da se nešto desi, neko bi ga psovao sebi u bradu, pa, bi ga isto tako neko pogledao sa gađenjem ili prezirom, ali, neko bi i započeo razgovor sa njim, e, taj bi ostao najduže.

“Mogu li da Vam poklonim jedno staro lonče?”reče devojka, već vadeći iz ranca bojama umrljano lonče. Pogledao ju je sa osmehom i cigarom u uglu usana.

“Naravno! To bi mi bio najlepši poklon ove godine!”reče on neobično veselo.

“Žao mi je što ne mogu nešto lepše da Vam poklonim...”opet će devojka pomislivši da je dobila ironičan odgovor.

“Nemoj da žališ, treba samo da me dobro čuješ... Ti si umetnik, divna duša, pogledaj samo ove boje!” Vrteo je u rukama belo, okrnjeno lonče sa ljubičastim i tirkiznim tragovima po obodu. “Strast i nežnost, traganje za sopstvenim dubinama, a i penjanje stepenicama ka nebu, bogata duša, nema šta! Mnogo ti hvala! Sad ću ja tebi nešto da dam...”

“Nemojte, molim Vas!” viknu devojka uplašeno.

“Ne brini,”reče pakujući poklon u ranac,”reč je o savetu. Neće ti škoditi, a znam da ćeš me razumeti, a da li ćeš me i poslušati, to ja već ne mogu da znam. Dakle, hoćeš li da mi dozvoliš da ti dam poklon?”

“Hoću, naravno! Recite...”odgovori ona zbunjeno.

On joj priđe bliže, pruži joj obe ruke očekujući da i ona uradi isto. Devojka pruži ruke, bez straha i gađenja. Držali su se tako kao da su oduvek bili tu.

“Dušo draga, vidim da te više nije ni strah, ni sram i da ti se ne gadim više. To je dobro! Voleo bih da zapamtiš da te nikada ne bude ni strah, ni sram i da se ne gadiš ničega u životu. Gledaš svet tim prelepim, unutrašnjim očima, a to je dar. Povređivaće te drugi, gaziće te slabiji, ali ne daj se, budi to što jesi, najnežnija umetnička duša koju sam do sada sreo. Stvaraj, slikaj, crtaj bez straha, srama i sumnje u sebe! Kad god ti bude teško u životu, molim te, seti se da sam ti dao ovaj savet, cvetiću dragi!”nežno reče.

“Hvala!”zamišljeno odgovori devojka. Pozdravivši jedno drugog devojka, najzad, nastavi svojim putem.

“Otpakovaće” ona taj poklon mnogo kasnije u životu, zahvalno se sećajući tog neobičnog susreta. Valjda je to i trenutak kada je mogla da shvati šta to znači gledati unutrašnjim očima. Zaista, sve je bilo drugačije i sve je činila bez straha i srama, samo, niko joj nije mogao reći da će morati da na to čeka više od dve decenije. Ali, poklon je poklon, pa makar bio samo savet...