Poruka sa srebrnine

Nema spasa od beogradske gospode! Nose iz Kostićevog hotela sve što mogu, sve što je šareno i sve što sija, od šolja do poslužavnika! Kako su se još uparili – dame kradu sa stolova, a gospoda nosi, ta težine nije za ženske ručice! Pa čak i ovi iz kraljeve pratnje! Još je ostalo da i kralj smuva koju viljušku ili kristalnu rakijsku čašicu!

Još jedna muka za Rafaila Kostića, pored „Srbije“ i „Kosova“ koji mu kradu i preotimaju goste još na železničkoj stanici u Vranjskoj Banji, pokvareno lažući svakog ko je bolje obučen da je „Kostić“ za trećinu skuplji. Uzalud je podigao na kesten dasku sa pravom cenom, barabe se popele i istom farbom dopisale cifru ispred. Platili balavurdiju da laže u njihovu korist, da farba za njihov račun! E, neće više, majčini sinovi, Rafa je smislio bar kako da doaka lopovima.

Ima tri dana, čini mu se, kako je poručio da mu dođe Jermenče Arlinče. Uzima kaledarče i proverava. Jeste.

Trgovac Jermenin je ušao u hotel užurbano, sa grimasom kao da ušmrkava već ispale sline ili kao da mu je nešto, ne daj bože, strašno zasmrdelo. Ali, sve je u redu, zna ga Rafailo još od rata, kada je dobegao ovamo još pre nego je srpska vojska zasadila kosti na Kajmakčalanu. Došao je sa bratom noseći na magarcu neke spravice sa sitnim drškama i pune bisage srebrnog posuđa. Brat Asko odmah je pokazao svoje filigransko umeće, a Arlinče trgovačko. To što mu je nos stalno u pokretu gore-dole, to  je od neke kiseline koja ga je opekla u Askovoj radnji.

– Ajde, Jermenče, da se spasavamo! – dočekao ga je u svojoj direktorskoj prostorijici. – Ja tebe parama... Eh, što pričam gluposti! Ma ti celu Banju možeš da pazariš, nego – dođe reč! Što košta mora da se plati, samo me ne globi, ko brata te molim.

– De, de, gospodine Kostiću, pa evo kako deset godina radimo, pa to mi ne reče! Nemam ja zaradu... – menjao je Jermenin oslonac kao da proverava nogama da li je patos truo.

– Imaš zaradu, more, nego ne preteruj, moram da se spasavam, oguliše mi kožu kao nikad. Za mesec dana sve raznesoše, a glavni gosti mi još nisu ni došli, ali sad sam smislio kako ću. Ti ćeš da mi doneseš sve novo po ovom spisku i po ovim mustrama što sam ti spakovao – pružio mu je hartiju i pokazao na putnu torbu pored vrata. – A dole te čeka čirak, pa ćeš da odeš sa njim do Aska, da mu ostaviš ovo što je pretklo i da mu objasniš da hoću da na svaku srebrninu izgravira Украђено од Хот. Костић i to svuda sa gornje strane, pa da vidim... I to što kupiš i to da se isto obeleži. Viljuške, noževi, kašike, poslužavnici, sve. I to sa gornje strane, da se vidi!

– Ma čekaj, šta pričaš? Ama, gazda Rafo, kako to?

– Eto. Ti samo poslušaj i tako kaži Asku! – umorno vlasnik hotela nasloni leđa i ruke mu spadoše skoro do patosa.

Za mesec da Jermenin je zatrubio novim kamionim ispred hotela, radnici su začas uneli pakete, raspakovali i rasporedili uz Kostićevo nadgledanje i blistanje. Gosti su se prenerazili kada su pročitali gravure. Neki su se smejali i čestitali gazdi na duhovitom rešenju problema, ali je većina ćutala i pravila se kao da je to uobičajeno. Bili su to osujećeni lopovi.

Ipak, za nekoliko godina pojavio se lopov koji ne haje što je lopov, koji se ne obazire na poruku sa srebrnine. Sa oslobođenjem, 1945. godine, nova država je preuzela hotel „Kostić“. 

 Zoran S. Nikolić​